Kolumna

Lisica i ždral

April u Beogradu

Naložnice danju pleve nešta i okopavaju, idu na bunar i kojekude na preslave tako da njihov paša ima vremena za meditaciju

14. april

U Kursulinoj ulici nova pekara, dobar dan, dobar dan, izvolite, hvala, da pogledam šta imate, ne znam još vaš repertoar, evo vidite, pancerota, sad izvađena, imali smo i štrudlu, ukrali je, zamislite, celu štrudlu…

Dođem posle tri dana, ista prodavačica, jesu pohvatani oni što su odneli štrudlu, ma kakvi, odgovara ona ozbiljno, i ne bih ni primetila, nego mi koleginica kaže gde ti je štrudla, samo bi mi se uveče pojavio minus, to mi bio prvi dan.

15. april

Mrzim ljude koji svaku priliku koriste da nauče nešto što im neće biti ni od kakve koristi. Uđem u apoteku, odlično, samo jedan klijent pre mene, trudim se da ne saznam štogod o njegovim šuljevima, kurjim očima, crnom prištu, stojim što mogu dalje od pulta rizikujući da me novodošavši bolesnici preteknu, pa opet, čujem ovoga kako pita imaju li pastu – lakalot, laka… Lakalut, pomaže apotekarka, jeste, lakalut, znači imate, imamo, pošto je, dvesta četrdeset osam aktiv, dvesta dvadeset običan, aha, a kakav je taj aktiv?…

Ja nalevo krug i napolje.

15. april 2005, ali kasno posle podne, takoreći uveče

Dečka iz G17 plus gledam svaki put sa nelagodom a ne mogu da se setim nekog njegovog ispada, šta je bilo, shvatim da ga doživljavam kao podmlađenog, možda malo uveličanog Ratka Markovića. To je! Slučaj preuranjene reinkarnacije.

18. april

Kao jedan od utisaka nedelje poslužen je građanin koji za života beše sazidao sebi mauzolej, stvar stara desetak godina, ali reportaži iz trezora TV Mreže godine ne mogu ništa – prava boca ukrćene kajsijevače pronađena prilikom raspremanja podruma u vikendici… Elem (što bi rekao Teofil, neću nikog da potkradam), čovek sazidao sebi spomenik u kojem će valjda biti položen sarkofag sa njegovim budućim ostacima koje će domaća nauka da balsamuje. U mauzoleju slike, red Lenjina, red Slobe, red pretpostavljam familije, unutra krevet, televizor, svakojake potrepštine i nepotrepštine…

Stanujem u zgradi koja je doživela da joj se u slavu Studije o izvodljivosti uradi fasada (tako se kaže, da pročelje bude srećno kao ovisnik koji se uradio), e, izvođač radova zgradu je oblepio neprozirnim najlonom, kuća je pre dve nedelje dobila kataraktu, što je mojoj depresiji ako se tako može reći dalo krila, ama se od zaštitne koprene ne mere dihat. Da zlo bude veće, unutrašnjost kuće pala je u ruke majstorâ koji ugrađuju radijatore i cevi za centralno grejanje (povodom kojeg ćemo imati centralnu proslavu, pretpostavljam, svi mi koji smo se skinuli sa grbače umornog EPS-a); iako je glavni udar prošao pre četiri dana, prašina odnekud=odasvud izlazi, oči me svrbe kao da sam Lorens od Arabije. Prekjuče sam, došavši sa svirke i shvativši da kisika nema ni za lek, skalpelom iznad dvaju prozora zasekao da li društvenu da li privatnu, u svakom slučaju tuđinsku ceradu, odlučio sam se za trougao čije sam jedno teme selotejpom priljubio uz naspramnu stranicu, jel se tako kaže, i dobio dva privremena prozorčića koje je moguće i prividno zatvoriti dok su majstori na skeli – ne bih da mi taj Komgrap ili šta je isporuči račun za pokrov koji ima jedno devetsto kvadrata a za koji bi sud zaključio da je posle moje hirurgije neupotrebljiv… Bilo kako bilo, bezvazdušje koje me svakog dana budi u šest nije omanulo ni danas, probudio sam se misleći na toga Milutina, zovimo ga tako, valjda zato što je izvestan utisak zaptivenosti ipak ostao posle dokumentarca. Ili je posredi nešto drugo? Čovek je znao šta hoće i učinio je ono što je želeo, ako se kao kustos možda malo i uzoholio, ima pravo, nije on oteo Lilu i nije nikoga ucenio da ga proslavi, možda je gradeći večnu kuću priželjkivao malo ovozemaljske slave kao avans, pa šta! Pripoveda kako tuna naiđe dva-tri puta godišnje, mic po mic ispostavlja se da u grobiću provodi vikende, da po podne tu rado i neretko dremne, noću se isto ne libi da prespava, leti je tuna ladovina, zimi valjda ima grejanje, ne baš centralno kao što ću ja imati, ali grejanje, pa mu dođu drugovi, ima dobre rakije, kao svoj na svome u mauzeleju se razgali i okrepi, sa osmehom dostojnim Bakareca priča kako mu navraćaju i drugarice čija je imena tankoćutno prećutao, čuva svoje izvore, neko će reći da je tuna već pustio mašti na volju, kakve veze ima, onaj deo sna koji se dao rešiti kupovanjem grobnog mesta i angažovanjem crnotravskog tima postao je stvarnost, kućica u cveću, trava oko nje, još kad bi u njoj bio dragi, imala bih sve. Milorad ne priznaje vrednosti pop muzike, njemu nije dovoljan jedan dragi, nego mu ženske navraćaju u množini, publici ostavlja da zamisli je li bilo i nečeg grupnog ili su lepojke u mauzoleju uzdisale jedna po jedna, uglavnom se izdigao iznad monogamije koja kao mora pritišće milione hrišćana i hrišćanki, ispunio je drevni i slatki san o mnogoženstvu, pri čemu ljubeznice i naložnice danju idu za svojim svrhama, pleve nešta i okopavaju, idu na bunar i kojekude na preslave tako da njihov paša ima vremena za meditaciju uz rakiju, što je idealno rešenje jer, da se ne zavaravamo – harem je smor.

Iz istog broja

Nuspojave

Robin iz hudnice

Teofil Pančić

Navigator

Kamere u taksi

Zoran Stanojević, BBC

007

D. Ž

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu