U stara vremena mitskog "zlatnog doba" sve je bilo nekako, brate, jednostavno: Atila je bio Bič Božji, i basta! A danas, u ovoj Postmodernoj Pometnji, ume da se desi i da Atila bude jedno, a Bič Božiji, bogme, nešto sasvim drugo, dapače nekako baš suprotno, to jest da neki obični, civilni Atila bude tek nemoćnom žrtvom onih koji su ubeđeni da ovu fijukavu kamdžiju božanskog porekla drže lično u svojim neopranim ručerdama. O tome epohalnom paradoksu sada nesumnjivo mnogo zna Novosađanin Atila Kovač, urednik "straight-friendly magazina" Dečko i poznati gay-aktivista. Kovač se, naime, nabaždaren šampionskim dozama nepopravljivog optimizma, uputio pravo u Podgoricu ne bi li na tamošnjoj televiziji malko prosvećivao patrijarhalne đetiće – jal zelene jal bijele, nije važno kad je Muška Čast u pitanju! – glede ravnopravnosti svih seksualnih ukusa i svetonazora… I kao da to nije bilo već dovoljno strašno, frivolni je Kovač još rgnuo "nizak udarac" pravo u srce jednog brižljivo uzgajanog Hipermačizma ustvrdivši da su oni Podgoričani – recimo, navijači FK "Budućnost", aktivisti ugledne Grupe Građana ljupkog imena "Varvari" – koji tako rado paradiraju svojim mačizmom, zapravo obične mace, samo što tu stranu svoje višestruke i složene ličnosti radije ispoljavaju na diskretnim izletima u Beograd i Novi Sad… I šta je bilo posle? Pa ništa, osim što je Atila K. malko kamenovan pred zgradom televizije, i što su ga samo jake policijske snage sačuvale od toga da ga podivljali "Varvari" (ako ovo nije pleonazam?) načisto ne ugaze. Uostalom, izgleda da su ovi suptilni momci toliko podilkanili da ih bes nije prošao ni do nedeljne utakmice sa "Crvenom Zvezdom" pa su i tamo – u hladnobratskoj kooperaciji sa svojim mentalnim srodnicima zvanim "Delije" – napravili do sada neviđen belaj, svojevrsni "mali Maksimir".

Bah. Fukara k’o fukara, barabe k’o barabe, svugde su iste; sami po sebi nisu dostojni komentara – vredni su samo policijske & pravosudne obrade, a neki bogme i psihijatrijske. I to je tako, u dlaku isto, i sa huligansko-fašistoidnim bulumentama zvanim "Delije", "Grobari" ili "United force", i sa "Varvarima", "Torcidom" i BBB, baš kao i sa njihovim sapatnicima po retardiranosti iz Milana, Liverpula ili Dablina, sasvim svejedno. Za njih su očinski raspoloženi sociolozi već smislili razne zgodne eufemističke odrednice, ali upravo je jedna od ovdašnjih navijačkih podgrupa najbolje definisala ceo svoj planetarni soj: prozvali su se stoka, ni sami ne znajući koliko su duboko prodrli u Suštinu Stvari. Oh, da, uzgred su – mislim, ona samokumovana "Stoka" – onomad i ubili čoveka koji je čekao Beovoz na Pančevačkom mostu. Zato što ih je, bezobraznik i izdajnik, omeo u Rasno Opravdanom ubijanju nekog Kineza. Pederčina jedna obična.

Intenzivne aktivnosti respektabilne NVO "Varvari" pokazuju kako se one muške igre iz prethodnog nastavka ove kolumne veselo nastavljaju dalje. Samo, kao i uvek u ovakvim situacijama, nisu najgori terenski aktivisti: najgori su simpatizeri. Naročito ako znaju šta rade. Nadam se da ovo potonje ipak nije bio slučaj sa nekim inače ozbiljnim, pametnim i časnim ljudima koji su koliko do juče ispisivali panegirike tim istim "Varvarima" zato što se oni, možeš misliti, "bore za nezavisnu Crnu Goru". Zar ama baš svi "domoljubni" ili "državotvorni" intelektualci ama baš svih južnoslovenskih zemalja moraju vazda prolaziti kroz iste cikluse budalaština, tvrdoglavo učeći (u najboljem slučaju) tek na svojim, umesto na prethodnim tuđim greškama, glupostima i brukama?! Mislim, šta još treba da se desi da aksiomom postane elementarna činjenica da nije bilo, nema i neće biti "naših" i "vaših" Varvara? Uostalom, dragi moji, istorija XX veka puna je dokaza za to da intelektualci koji lakom(islen)o pomisle da postoji nekakva Naša Stvar za koju i Varvari mogu biti korisni, na kraju ili podele sramotu s njima, ili završe kao njihove žrtve, pošto za Varvare nikada nisi dovoljno Čist, dovoljno Naš. A ako to i jesi, ko zna, možda nijesi dovoljno Muško, a, mrčo?! I to nema nikakve veze sa "državama": Bog, Njegoš i Kralj Nikola su mi svedoci da nemam ništa protiv nezavisne države Crne Gore, naprotiv, ali imam sve protiv "državotvoraca" bilo koje fele – naše ili njine. To se uvek pokaže i dokaže kao jedan te isti zadrigli fašistoidni polusvet, samo li mu dadneš (ne)priliku za to.

Virus multikretenizma "muških igara" berićetno se širi Balkanom na sve strane, ali mu je epicentar i dalje u Beogradu, nepomeriv kano klisurina. To dokazuje i radikalno bizaran mentalni ispad onog zbunjenog lika, studenta beogradskog Arhitektonskog fakulteta, koji je na exkurziju u Zagreb poneo veliki portret Đenerala Draže, ne bi li se s istim slikovao nasred Trga Bana Jelačića?! Dobro bre, šta je to tačno u glavi tih ljudi, pod ekstremno optimističkom pretpostavkom da ičega ima?! Veseljak kaže, pazi bogati, da je samo hteo da "snimi dokumentarac o zabrani Milanu Guroviću da sa Dražinom tetovažom uđe u Hrvatsku". Majke ti?! Samo, eto, nije stigao ništa da snimi jerbo ga je prethodno snimilo prolazeće pučanstvo i malko ga natamburalo, a potom je još fasovao petnaest dana prekršajne bajbokane. Da bi sada gotovo svi Faktori u službenom Beogradu, od ministarstva spoljnih dela pa do Koštunice – inače otvorenog zaštitnika savremenih ratnih zločinaca, pod sitnim uslovom da su Srbi! – kričali na Hrvate da oslobode sirotu zatočenu dečurliju: sve bilo je mala šala & komika, šta zna dete šta je trista kila ogavne balkanske istorije? Oh, Mon Dieu…

Ponovo, dakle, nisu važni aktivisti nego simpatizeri: može li se ovde, molićemo lepo, ako to nije preveliko ženiranje i pretežak intelektualni napor, shvatiti da je, recimo, Zagreb grad u jednoj drugoj, susednoj državi, i da ta država ima neke svoje zakone koji mogu biti drugačiji od ovdašnjih i da se to ima poštovati ako se putuje tamo, kao što u Nemačkoj poštujete nemačke zakone a u Kanadi kanadske, a da smehotresne pošalice sa bradatim Čiča Dražom i ostalima ostavite za svoje freak show kućne žurke? Umesto toga, simpatizeri sa najviših mesta – baš kao i iz razgranate medijske kanalizacije – od bahatih primitivaca fabrikuju sirote žrtve: tako se začarani krug državno sponzorisanog budalesanja uvek iznova zatvara, sve dok svi ne pocrkamo od zadaha vlastite samozadovoljne prdnjave u hermetički zatvorenoj kući, u koju niko ne ulazi niti iko iz nje ikuda ide. Bar ne bez Čičinog maćo portreta!