U čast rođendana maloletnog kralja Petra II. Karađorđevića 3. septembra 1939. organizovana je velika međunarodna trka automobila i motocikala oko Kalemegdana. Iako je Beograd tada imao samo 360.000 stanovnika, novine su tvrdile da se okupilo 75.000 posmatrača. Nije jasno kako su došli do tog broja, ali je svakako prodato oko 6.000 skupih karata za gledaoce koji su trku posmatrali sa tribina. Štampana je i serija prigodnih poštanskih maraka.

Neko se dosetio da danas, u nedelju, na 84. godišnjicu te trke, na istoj ruti organizuje defile dvadeset istorijskih automobila pozajmljenih iz muzeja i od privatnih vlasnika iz Srbije, Italije i Slovenije. Posle će oldtajmeri biti izloženi na platou ispred Skupštine Beograda. Nisam uspeo da saznam koliko star treba da bude automobil da bi poneo taj časni naziv.

Boško Milenković protiv "El mestra“ i Valtera fon Brauhšvica

Start glavne trke pre 84 godine je bio u tadašnjoj ulici Maršala Pilsudskog gde se danas nalazi Gradska biblioteka, vozilo se Dušanovom pored Kule Nebojša i uzbrdo pored francuske ambasade. Staza je bila dugačka 2.974 metara, vozilo se 50 krugova.

Pobedio je Taci Nuvolari koga su zvali "Leteći Italijan“ i "El maestro“. Slavnom vozaču je to bila poslednja trka u životu. Već je bio napunio pedeset godina, počeo je rat, a kada se završio zbog zdravstvenog stanja se više nije takmičio.

Za drugo mesto se izborio Nemac Valter fon Brauhšvic čiji je deda-stric generalfeldmaršal Manfred fon Brauhšvic bio načelnik generalštaba koji je isplanirao napad na Jugoslaviju.

Ne znamo da li je neko od manje slavnih učesnika trke, na primer mehaničara koji su pratili nemačke vozače, postao pilot štuka koje su se 6. aprila 1941. obrušile na tu trkačku stazu.

Znao sam imena mnogih tada slavnih vozača, ali naravno nisam znao da je jedan od njih, Hans Štuk, bio Hitlerov prijatelj još iz vremena pre nego što je došao na vlast. Novopečeni firer je kamerada Štuka pitao za savet kome da poveri automobilslu industriju u njegovom rajhu, pa ga je ovaj upoznao sa inženjerom Ferdinandom Poršeom koji je posle konstruisao čuvenu folksvagenovu "bubu“.

U glavnoj trci u Beogradu je učestvovao i Srbin Boško Milenković rođen 1909, sin beogradskih bogataša. Rat je presedeo u Beogradu, a odmah posle oslobođenja je bio osuđen na tri godine robije zbog toga što se učešće u toj trci smatralo "afirmisanjem nemačkih automobila“ što je proglašeno "saradnjom sa okupatorom“ – iako će okupacija Jugoslavije uslediti tek dve godine kasnije. Pošto je celu kaznu odležao u zatvoru u Sremskoj Mitrovici Milenković se zaposlio kao vozač trolejbusa. Bivši čuveni pleboj i bonvivan sa velegradskih asfalta takav život nije izdržao, pa je 1955, star svega 46 godina, izvršio je samoubistvo.

"Vanredno izdanje! Engleska i Francuska objavile rat Nemačkoj!“

U vreme održavanja međunarodne aotomobilske trke oko Kalemegdana imao sam deset godina. Otac je dan ranije mamu i mene iz Petrovgrada, današnjeg Zrenjanina, dovezao u Beograd. Odseli smo u hotelu "Srpski kralj“ u apartmanu sa posebnom spavaćom i velikom dnevnom sobom. Bio sam oduševljen, ali pomalo sam se čudio.

Hotel je odmah posle Prvog svetskog rata izgradila Vračarska zadruga smatrajući da glavni grad Jugoslavije mora da bogatim gostima ponudi noćenje u "kraljevskom apartmanu“ i običnijim, ali svejedno luksuznim, apartmanima. U hotelskom restoranu se služila francuska kuhinja. U toku bombardovanja Beograda aprila 1941. hotel je srušen do temelja. Na mestu na kome je bio "Srpski kralj“, u samom centru Beograda, danas zvrji prazan plac.

Tata je inače bio štedljiv i naglašeno skroman. Kada bismo putovali vozom uvek je uzimao drugu klasu, a postojale su tri mogućnosti: takozvana treća klasa sa drvenim klupama, prva klasa sa crvenim somotskim foteljama i druga sa klupama presvučenim nekakvim zelenkastim štofom. Govorio je da nismo dovoljno imućni za prvoklasno putovanje. Danas se pitam šta li je tada znao ili slutio kad uopšte nije više štedeo. U Beogradu smo mogli da prespavamo mnogo jeftinije, pa čak i besplatno gurajući se kod mog ujaka u njegovom stanu na Obilićevom vencu.

Sutradan ujutro me je posle doručka doveo u salon sa prozorima na Kalemegdanu da bih mogao da posmatram automobilsku trku. On je sa mamom negde otišao, a ja sam imao zaista prvoklasni pogled na događaj koji me je veoma zanimao. Znao sam napamet imena svih vozača, marke njihovih automobila. Bio sam uzbuđen.

Usred trke u salon je uleteo prodavac novina: "Vanredno izdanje! Engleska i Francuska objavile rat Nemačkoj!“

Ne znam koliko nas još ima živih koji se sećaju tog 3. septembra, početka Drugog svetskog rata, svedoka lude vožnje automobila i motocikla oko našeg lepog, velikog parka.

Šta se danas proslavlja u Beogradu?

Zbunjen sam. Ne znam šta za nas danas znači podsećanje na paradu u čast rođendana mladog kralja, na dan kad je zvanično počela velika svetska klanica. Hvalimo se što se kod nas odvijalo nešto značajno? Značajno u upoređenju sa svetskim ratom? Što su tada dolazili u Beograd gosti iz celog sveta? Iz Srbije se u Beograd zaista dolazilo specijalnim vozovima, iz "sveta“ čisto sumnjam, jer je rat zapravo započeo dva dana ranije nemačkim napadom na Poljsku, a Hitler nije očekivao da će London i Pariz održati reč datu Varšavi i priteći Poljacima u pomoć.

Za mene desetogodišnjaka ta automobilska trka bila je ogroman i uzbudljiv doživljaj. Naravno da nisam imao pojma da će me rat pet godina kasnije odvesti u Aušvic i Buhenvald.