Verujem da je Veran Matić izgubio živce pa dojavio Amerikancima da je stanje u elektronskim medijima u Srbiji nepromenjeno u odnosu na Miloševićev period, ako nije i gore: jer oni što su služili na jednom dvoru sad se, manje-više, klanjaju na drugom. Tako je Zorana Đinđića na teškom putu po lavirintima američke administracije dočekalo i to pitanje, koje, u suštini, implicira karakter i namere režima. On je odgovorio kako je odgovorio: obećao je orden Veranu Matiću, a za frekvencije ćemo tek da vidimo. To "videćemo" traje već duže od godinu dana i još se, ruku na srce, ne vidi puteljak koji bi nas izveo iz džungle. Zašto je to tako jeste pravo pitanje za vlast, i da ga je Veran Matić postavio sada prvi put bio bih sklon da protumačim upućivanje pitanja preko američkih glavešina kao oblik spoplitanja premijera. Ali javnost zna da je to pitanje postavljeno i u zemlji stotinu puta i, sem načelnih obećanja, ništa se nije dogodilo. Otuda se Đinđić zaokupljen pitanjima Pariskog kluba poverilaca našao u nebranom grožđu Kluba Matićevih američkih obožavalaca. Ali, i to je politika. Otuda stvar treba, ovde, kod kuće, što pre rasplesti – pa kom opanci, kom frekvencije. Za ordenje ćemo lako.