Sve velike TV kuće u Srbiji diče se informativnim programom. Nadmeću se u rejtinzima i šerovima vesti, dnevnika, nacionalnih dnevnika i stalno se traga za savršenim terminima, gostima iz aktuelne vlasti, podobnim analitičarima i slikovitom grafikom. Poseta Aleksandra Vučića Severu Kosova bila je tako prilika za nadmetanje RTS-a, Pinka i Prve televizije. Smenjivali su se gosti u studiju, reporteri sa terena i napeti kadrovi sa albanskih barikada pred selom Banje. Ostale televizije su, valjda po dogovoru, prenosile sliku ovih "glavnih" igrača, a dešavalo se čak i da Pink emituje snimke i prenos sa RTS-a. Studio B pratio je Pink i može se reći da je, barem na unutrašnjem medijskom planu, Vučićeva poseta ujedinila ovdašnji medijski prostor. Jedino je valjda N1 imao sopstveni informativni program, van ovog medijskog "poola", kao nekada u doba JRT-a.

Postoje, dakle, momenti kada se različite medijske realnosti stope u jednu, a ona je u ovom trenutku otelotvorena u ličnosti Vučića. Nažalost, taj unisoni ton je podrazumevao i apsolutni nedostatak bilo kakvog kritičkog tona u medijima. Da se razumemo, kao neko ko je rođen u Prištini, sa familijom koja je sa povlačenjem vojske i policije morala da ode, slike sa Kosova svakako primam sa više emocija. Ne očekujem da mi Vučić vrati Prištinu i rodnu kuću moje majke, ali mi tužno izgleda slika ljudi u selu Banje kojima se predsednik obraća telefonom. Uparađena deca, nastavnice frizirane, muškarci u ispeglanim košuljama. Tim ljudima su potrebne pomoć i nada.

Elem, u senku velikih tema pali su životi običnih ljudi. Televizija sve manje ume da prepozna probleme "malih ljudi". Nekada je to bio obavezan deo programa Studija B, ali i "velikih" televizija. Nekoliko primera, samo protekle nedelje, uverilo me jeda današnje televizije zabole ona stvar za informisanje građana.

Primer prvi vezan je za potrošačku korpu i minimalac. Navodno, minimalna korpa (a saznao sam da postoji i prosečna i deluks) košta u Srbiji 36.000 dinara. Minimalac međutim pokriva, sa poslednjim povećanjem nakon maratonskih pregovora, 75 odsto ove cene. Dakle, kada kupujete tu sirotinjsku korpu, odvadite četvrtinu – za tolko nemate.

Slično je i sa novim zakonom o porodiljskim dodacima – gde je limitirana gornja granica cifre koju država plaća, ali zato minimalna nije. Novost je da se plaća i porodiljama koje nisu u stalnom odnosu, već privremenom i povremenom, ali ako ne radite, može se desiti da dobijete samo par hiljada dinara mesečno, kao da vam daje Palma. Sada se sveže usvojen Zakon mora menjati, jer džaba maratonska rasprava, niko se od učesnika u pisanju zakona nije setio nezaposlenih žena. Otkud sad one trudne? Osim za Radu u "Bg hronici", ovo nije bila zanimljiva tema za televizije.

Ta odvojenost od realnosti naročito je karakteristična u emisijama "samarićanskog tipa" koje navodno brinu o svojim gledaocima. Tako sam, recimo, video kako na TV Prva poslaše reporterku u potragu za paprikom za ajvar. Žena se uredno javila sa pijace u bloku 44 na Novom Beogradu – sa cenom od 150 dinara za kilo. Opaaa, koje dranje, pomislićete. A sada malo elementarne logike, kako za novinare tako bogami i za uredništvo. Što se mene tiče, ja sam uvek na strani seljaka – neka ih baba odere, samo jedan dan da beru papriku naplaćivali bi ih 500 dinara. Dragi moji, ponedeljak po pravilu nije pijačni dan, eto rešenja za puste tezge u kadru. Paprika za ajvar se kupuje na Kvantašu. Tamo se posebno traži u kamionu – pred Kvantašem, jer tu majstori prodaju off Kvantaš, pa je još jeftinije. Ukoliko baš hoćete, a to će vam reći svaka domaćica, na pijacu se ne ide 10. i 25. u mesecu jer tad je penzija pa su i cene više, a bio je 10. septembar. Na kraju onih 150 dinara u ponedeljak, može biti 55 na Kvantašu.

Naravno, ne u vreći da vam ne uvale trule, već na kutiju rukom birano.

Ukratko, televizija nema pojma o realnom životu. Tako je na isti način septembar proglašen za "najdepresivniji mesec". Iz mog psihološkog znanja, a posle sam konsultovao i stručnu literaturu, nema nekog naročito relevantnog istraživanja koje podržava ovu hipotezu. Statistički, najdepresivniji meseci su zimski, a besparica je najveća u drugoj polovini januara. Kako onda septembar postade najdepresivniji, ne znam. Famozno je što je nekakav lajf kouč objašnjavao kako da se izborimo sa tom septembarskom depresijom. Objektivno, vratili smo se sa odmora, puni energije, deca kreću u školu, a napolju je još uvek divno vreme. Pijaca je jeftina (osim ponedeljkom), dakle još jednom: televizija zaista nema blage veze o životu!

Potvrdu sam dobio još jednom tokom vikenda. U nedelju se posle 16 sati sa Novog Beograda nije moglo nikud jer je ceo grad bio blokiran. Sve do 20 sati, u senci Vučićeve posete Kosovu, saobraćaj je promenjen na 50 linija. Pomislio sam da nije kontramiting, pa zakasnela promocija oficira (onih sa lošijim prosekom), pa saobraćajka masovnih razmera. U pitanju je bila Nike trka kroz grad. Niko od televizija nije našao za shodno da ovu informaciju istakne i ponavlja. Prvo, kako porediti trku kroz Beograd sa Vučićem uživo, a drugo, valjda su tražili od Nikea da vesti o trci plaća ko reklamu. Ovo licemerje je još luđe jer u kadrovima Happy i Pink rijalitija neprekidno vidite brendove sponzora. Neće Nike da plati, pa ko ih šiša, nek trče, al’ u tišini. Obradovali su se samo džeparoši. Mom starijem tinejdžeru su pokupili novčanik, a nastradali su još mnogi roditelji koji su se uputili u kupovinu polovnih knjiga ili odeće za početak nove školske godine.