Ima jedna stvar koja je ovde prišla prilično ugluho, kao što već i manje-više sve vesti sa eks-YU prostora prolaze ugluho ako nisu blesave, odvratne ili naprosto lažne, poput one nedavne da u Šibeniku nisu hteli da prime rasno nečistu "srpsku krv", od jednog ovdašnjeg Dobrovoljnog Davaoca. Naime, ta vest je bila idealna za (ne samo) tabloidnu upotrebu, jer je bila sve odjednom: i blesava, i odvratna, i lažna. Pokazalo se da je čovek uljudno odbijen jer kao strani državljanin u prolazu (turista) ne može da daje krv jer to nije moguće po zakonu, ni ovde ni tamo. Samo, znate kako to ide: za "vest" su svi čuli, za demanti tek poneko. A količina gluposti i mržnje u opticaju povećana je udarnički uspešno.

Okej, vest dakle glasi: Marko Vešović, pesnik iz Sarajeva (štono reć "crnogorskog porijekla"), zahvalio se na dodeljenoj mu Ratkovićevoj nagradi – koju dodeljuju "Ratkovićeve večeri poezije" u Bijelom polju – i odbio da je primi, rekavši da je "prisiljen da odbije" nagradu zato što je ova svojevremeno dodeljena Radovanu Karadžiću, tom "durmitorskom istrebljivaču", kako ga Vešović naziva (i nije nikada opozvana, koliko mi je poznato; opet, doduše, i samo opozivanje bi bilo licemerni akt pranja biografija; tja, kad se jednom učini nešto sramno, nema načina da se to neutrališe). Sarajevski pesnik veli da je "nedopustivo što se u današnjoj Crnoj Gori uporno i metodično ćuti o svemu što se dešavalo u ratu u Bosni i Hercegovini", pa tako i o dodeli te nagrade Karadžiću usred ratnog paleža Sarajeva. Vešović poentira ovako: "protiv te činjenice ne mogu ništa, ali odbijam da budem umiješan u bilo koji oblik crnogorskog besramlja".

Tako, dakle, Vešović. A biće da nesuđeni laureat ne baulja napamet no poprilično zna o čemu govori: i o Karadžiću s kojim je pre rata drugovao, i o Sarajevu u kojem je proživeo i preživeo ceo rat, dok je bivši prijatelj odozgo pokušavao da mu skine skalp. Njemu nije uspeo, ali hiljadama drugih jeste. Odakle god da ulazite u Sarajevo, naići ćete na njihove grobove, i na svakom od njih mali, crni pečat dr Dabića.

Naravno, ljudi koji su dodelili Vešoviću nagradu nisu oni isti koji su je dodelili Karadžiću. Nije u njima problem, i Vešović njima ništa ne zamera – jer ni nema šta. Štaviše, i da zamislimo da je Vešović odlučio drugačije, da je primio narečenu nagradu, ni njemu se ne bi imalo šta zameriti zbog toga: poezijom ju je zaslužio, od uglednog žirija je dobio, i mirna Bačka. To je jedan, recimo, "mekši" pristup stvarima, koji demone odvratne prošlosti ostavlja po strani, prepuštajući ih onima koji su s njima šurovali. Uostalom, Vešović je barem o njima sve rekao vaktile, on im bar nije ostao dužan. Utoliko je samo on imao moralno pravo da odluči kako će postupiti, rasterećen bilo kakve spoljne "kontekstualizacije". I Vešović je izabrao "tvrđi" pristup, i to je takođe besprekorno: neko će reći – obično su to oni kojima se ratni puter još sliva s glave – kako su tipovi poput Vešovića moralizatorska zlopamtila koja idu okolo kao nekakvi hodajući spomenici vrline. To je provereno dobar način da se sopstveni kukavičluk proda za "skromnost". Doduše, da se razumemo, nije da nema i takvih što od neka doba hodaju okolo verujući da im je svet do kolena, ih, znam ih više od nekoliko! A još gori su, kudikamo, ovi koji dolaze za njima, koji nemaju na šta da budu ponosni jer niti su šta uradili, niti su išta u životu rizikovali kad je to nešto značilo, niti išta vrede, niti išta znaju, ali svejedno se bučno i mučno postavljaju kao nadobudni arbitri neuporedivo boljima od sebe. Kako god, to je jedna druga (o)tužna priča, ništa od ovoga ne relativizuje vrednost Vešovićevog čina: ključni njegov značaj je u negovanju pamćenja. Ne jalovog, inadžijskog zlopamćenja, nego baš elementarnog ljudskog sećanja: on svojim činom poručuje da njegov svet i svet dr Dabića Karadžića više ne pripadaju ni istoj moralno-estetskoj galaksiji, i tačka; tamo gde ima mesta za jednog, ne može biti mesta za drugog. Tamo gde je jedan "laureat", drugi nema šta da traži. Tamo gde je jedan "uvaženi poeta" i genocidni hobista, tamo drugi ne može biti ništa doli neko ko se nalazi sa druge strane topovskog nišana.

Ima li u Srbiji nečega sličnog ovom Vešovićevom činu? Teško. Doduše, i okolnosti se dosta razlikuju, kako ondašnje, tako i sadašnje. No, ta je razlika mnogo više metodološka nego suštinska: ovde se sve to radi(lo) suptilnije, uvijenije: i progonstva i nagrade… Ali, Karadžić nam je, kako god okreneš, zajednički. Mnogi su ovde slinili nad njegovom virtuelnom pesničkom, intelektualnom i moralnom veličinom, i to ne samo oni dežurni sumnjivci iz kruga "paljanskih senatora", koji su još i ponajmanji problem, jer se bar ne pretvaraju da su nešto drugo. No, cela ta ratna parapoetska, paraspisateljska, parafilozofska makulatura odavno je ovde "normalizovana", integrisana u mejnstrim, rekao bi čovek da se bar deo njih više ni ne seća svog "porekla". Osim, naravno, kada treba odraditi još poneki odocneli rodoljubni zadatak, kada treba bubecnuti ili posrati kakvog izdajnika & stranog plaćenika, novog ili već ovejanog, nema veze.

Ne zanimaju me ovde "crnogorska posla", to je druga država, ima ko će time da se bavi (i ko to odlično radi). Ali, ono što je Vešović rekao za Crnu Goru u potpunosti vredi za sve zemlje koje su devedesetih ovako ili onako ratovale, a za Srbiju vredi na jedan kanda i najčudniji način, jer samo je u Srbiji rat (sve do 1999) bio ekskluzivno izvozni proizvod, a važna prateća logistika tog rata bili su njegovi državno sponzorisani opevatelji, laudatori podlih ukoljica i masovnih ubica, sa ili bez tugaljivog "pesničkog" bekgraunda. I sav taj polusvet dan-danas stoluje i u pozi mudraca češka svoje negovane bradice, i sve se to lepo propralo i slepilo do neprepoznatljivosti sa onom sivom, bezličnom masom naše mediokritetske "kulturne javnosti" koja se osobito ponosi svojom nosnom neutralnošću: nit’ smrdi, nit’ miriše, i to smatra velikim životno-filozofskim dostignućem. Kod Vešovićevog čina dopada mi se baš ta osetljivost na mirise; njegova je poruka: ne ulazim tamo gde još vonja na barut Radovanov!