Priznajem da nisam (još) gledao najnoviji Utisak nedelje, ali izgleda da ću morati, u sklopu permanentnog moralno-političkog vaspitanja (MPV), a da ne bih kadgod i ja prošao kao jedan od ovonedeljnih utiskivača, književnik ovdašnji Basara Svetislav. Koji je, čini se, poprilično nagrajisao na društvenim i nedruštvenim mrežama, zbog čega ga je, doduše, a koliko ga ja poznajem, intenzivno zažuljao njegov stalni sudrug Sebastian – ko ga čita, znaće o kome se radi, a ko ga ne čita, zalud čita i ovu kolumnu.

Utisak, rekoh, nisam gledao, ali koliko vidim po odjecima i reagovanjima, Basara je i tamo pričao ono što u poslednje vreme ponavlja kao Švaba tra-la-la, u svojim tekstovima i drugde: da ovaj režim vaistinu ništa ne valja, ali da je opozicija, predvođena likovima poput Đilasa, Jeremića i tzv. Boškića, još jadnija, da oni ne nude nikakvu alternativu burazersko-populističkom sistemu nego da bi samo da budu kalifi umesto kalifa, da se ovde već dvesta godina ništa bitno nije promenilo osim imena vladara, i da se neće promeniti sve dok se ceo kulturno-politički sistem vrednosti ne resetuje i ne vrati na fabričke postavke etc. Piše o tome Basara u Danasu gotovo iz dan u dan, nervirajući mnoge – neretko i mene – što može da vam zasmeta i na stomačnoj bazi, ali ne treba da smetnete s uma ni ovo: posao ozbiljnog kolumniste nije da ugađa vašim (ali bogme ni svojim) predrasudama bilo koje vrste i ideološkog predznaka, nego da ih dovodi u pitanje. Što više, što češće, što inteligentnije, štaviše: što brutalnije. On, naravno, nema tapiju na to da je u pravu, ali bez brige, nemate je ni vi…

Pa dobro, Pančiću, ali nemoj da migoljiš nego nam reci pravo: da li je Basara "u pravu"? Eh, nije to tako jednostavno kako biste vi voleli: u jednu ruku jeste, u drugu nije… Rekao bih da se piscu Famoznog u nekom (ne tako davnom) trenutku desilo nešto što inače uopšte nije novitet niti nepoznanica u tzv. psihologiji stvaralaštva: tokom stalne potrage za efektnim zaključcima i lapidarnim objašnjenjima "našeg slučaja" – a to je jedna od dužnosti javnog imača mišljenja – Basara je naleteo na jedan sklop zaključaka u kojem je prepoznao sublimaciju sopstvenih smatranja (u ovoj fazi svog dijalektičkog razvoja), i rešio da ostane kod njega na gajbi, da se s njim skući, da žive zajedno. Drugim rečima, zaljubio se u sopstvenu tezu (onu iz gornjeg pasusa). I otada je ponavlja i raubuje besomučno, i činiće to dok mu ne dosadi, ili dok se ne zaljubi u neku drugu, s kojom će početi da vara svoju sadašnju tezu, sve dok je ne ostavi. A ta druga, nova teza, načelno čak može biti i suprotna ovoj koju sada strasno ljubi. Sve je to za ljude. Sme li iko od nas da se zakune da mu se nikada nije dogodilo nešto slično?

Okej, ali kako njegova teza stoji "objektivno"? Najpre, ništa na svetu, a dosegljivo pojedinčevom umu, nije "objektivno", ali ako ostavimo filozofiranje po strani, moglo bi se reći ovako. Basara je načelno velikim delom u pravu, ali je nevolja s tom vrstom "u pravu bivanja" u tome što se ono, prolazeći kroz društveno-recepcijski filter, lako izbanalizuje i približi se onim jalovim istinama tipa "svi će umremo jednom" ili "bolje je proživjeti čitav život u bogatstvu nego tjedan dana u bijedi".

Svaka je opozicija ovdašnjim autoritarnim poretcima, od disidenata u jednopartijskom sistemu preko antislobističkih snaga u devedesetima pa do ove antivučićevske bila sa i te kako dobrim razlozima podložna razornoj kritici, jer je neretko bila šuplja preko mere podnošljivosti; to je za ovu sadašnju opoziciju po svoj prilici čak osobito važeće. I Basara te njene kratere u karakteru (i svemu ostalom) uočava lucidno i precizno, tu retko omanjuje. S druge strane, važilo je i za "Titinog vakta", i za Miloševićevog, a nema razloga da ne važi ni sada: u autoritarnom poretku svaka kritika koja nije prevashodno kritika izvora (ali i aktuelne personifikacije) autoritarne moći, a tek onda bilo čega drugog, pokazuje se kao problematična. I ranjiva. I otuda slabo otporna čak i na onu vrstu napada kojima i te kako nedostaje utemeljenost i principijelnost.

Ima, naime, u ovoj priči nešto što me još više žulja: potreba mnogih da kritici koja im se ne dopada ili je – možda i sasvim opravdano – smatraju promašenom, uskrate pravo na autentičnost i verodostojnost, da je deesencijalizuju i svedu je na neku formu pragmatičnog, trgovačkog čina, čime se kritičaru unapred i olako oduzima svaki moralni kredit. U konkretnom slučaju, to ide otprilike ovako: ne piše Basara "krivo" zato što prosto tako misli, pa makar bio u teškoj zabludi i deluzijama, nego zato što sudeluje u nekoj zaveri zlih i mračnih sila, u komplotu protiv jedine autentičnosti, a to je ona koju predstavljamo Mi. E, to je tek vrhunac "seljačkog konceptualizma" protiv kojeg je autor Fame o biciklistima napisao tolike upečatljive redove.

U redu, ako je ovo dijagnoza, šta je terapija? Za početak, svima bi dobro došlo malo opuštanja… A u sklopu toga i malo više elementarnog poverenja u mogućnost da još neko osim nas samih autentično i bezinteresno zastupa neke vrednosti, i puteve njihovog dosezanja, čak i ako to čini tako da mu se zaključci bitno razlikuju od naših. I zato takve kao Basara treba negovati i slušati čak i kad promaše poentu: možda pogode sve ostalo. U protivnom, preostaje nam samo rezonovanje Gruča Marksa: "Imam ja svoje principe ali ako vam se ne dopadaju nema veze, imam ja i druge!"