Nije za telefon, to je rečenica koju čujem najmanje jednom dnevno. Ponekad se radi o stvarima koje je bolje raspraviti oči u oči, ali češće mi sagovornik time sugeriše da se "sve sluša", a telefoni naročito. Do prošle nedelje bio sam sklon verovanju da se radi o tradicionalnoj (srpskoj) paranoji, ali nakon objavljivanja vesti da su američke službe slušale mobilne telefone 35 svetskih lidera, među njima i nemačku kancelarku, uz još desetine miliona drugih razgovora, malo sam se prestrojio.

Biće da je paranoja na drugoj strani.

Prvo pitanje onih koji se bave elektronskim komunikacijama bilo je kakve to telefone koriste tako značajni državnici kada neka strana služba može tako lako da im pristupi? Hm, recimo da oni vole sve što vole mladi, a oni najhip telefoni su obično najnežniji.

Razni su pristupi za prisluškivanje, od presretanja poziva pa do softvera koji se aktivira na fensi smart telefonu uz neku igricu. Zbog toga postoje kvalitetniji servisi za šifrovanje razgovora, koji sprečavaju bilo kakvo kopiranje (digitalni razgovori su fajlovi koji putuju mrežom do sagovornika, tačnije razmenjujete ih u obliku paketića podataka koje je moguće neprimetno iskopirati i poslati na neku adresu).

To sada u život vraća blekberi telefone, sa kojima smo se gotovo oprostili u ovoj rubrici pre nekoliko nedelja. Njihov poslednji model Z10, izuzetan ali sa nepopularnim operativnim sistemom za koji retko ko danas pravi aplikacije, pokazao se najotpornijim na prisluškivanje. Nemačka kancelarka smesta je prešla na taj model, dodatno "armiran" nemačkim softverom za zaštitu. Očekuje se da je sledi većina svetskih lidera, a ako se telefon pokaže baš uspešnim, u zemljama poput Srbije gde svi vole da veruju da ih neko sluša, prodaće ih na milione.

Međutim, nekima je "stavljanje na mere" sasvim nepotrebno jer sami preglasno pričaju mobilnim kada su na javnom mestu. Od svih ljudi na svetu to je uradio baš bivši šef CIA-e i NSA Majkl Hajden koji je nedavno vodio "poverljivi" razgovor sa nekim novinarima, telefonom, u vozu između Vašingtona i Njujorka. Bio je toliko glasan i nedvosmislen ("samo napiši da si ovo čuo od anonimnog izvora") da je jedan od putnika počeo o tome da tvituje. Nekoliko minuta kasnije neko iz CIA je pozvao bivšeg šefa, po sistemu jednom služba uvek služba, da ga upozori da je postao trend na tviteru. Obaveštajac je iskusno prekinuo razgovor i čak potražio tviteraša (Žtommatzzie) koji je sedeo par redova ispred njega, kako bi napravili zajedničku fotografiju. Još mu je ponudio i intervju. To se zove iskusno vađenje štete.

A da snaga društvenih mreža nije nepoznata ni srpskim političarima pokazuje i najnoviji primer rasprave SPS-a i Milana Beka. Nakon Bekovog televizijskog intervjua koji ih je očito pogodio, SPS mu je odgovorila anonimnim blogom na svom sajtu, dok je Bekova replika usledila na sajtu Luke Beograd. U viteška vremena obe strane bi morale da pronađu "prijateljsku" redakciju koja bi im objavila prepisku. Danas otvorena pisma objavljuju u sopstvenoj digitalnoj avliji, samo je potrebno da preko tvitera ili fejsbuka malo izreklamiraju da je neko tu sneo novi blog. I svi čitamo.

To malo umanjuje značaj medija, ali kada su ovakve stvari u pitanju, to i ne mora da bude tako rđavo. Tekstove u novinama mora neko da potpiše, makar i M. Šarenac, dok blogovi na partijskim sajtovima očito mogu da ostanu i nepotpisani. Šteta što taj internet nije postojao pre 25 godina, neki bi mediji sačuvali svoj ugled. I od blogera i od komentatora, dakako anonimnih.