Kada sam pre nekih osam godina kupio svoj prvi tačskrin pametni telefon (ajfon 3) jedan moj drugar zblanuto ga je gledao uz komentar "au, šta ti je to". Minut kasnije njegov tada destogodišnji sin uzeo ga je u ruke i narednih dvadesetak minuta igrao se sa aplikacijama koje nikada ranije nije video, a da mu niko nije objasnio kako rade. Pritom nije bio nikakav matematički genijalac, već uobičajeno bistro i radoznalo dete.

Dok su moja deca bila baš mala, omiljena zabava bila im je da mi promene sva podešavanja na telefonu, kada ga se dokopaju, i da onda gledaju kako se mučim da vratim na pređašnje stanje. Što bi oni časkom uradili, naravno uz razumnu nadoknadu.

Nemam bolje argumente od navedenih u debati o potrebi da se u škole od najnižih razreda uvede nastava informatike kao obavezna, kao odgovor na argument da "nismo spremni". U većini razvijenih zemalja kojima zavidimo planira se da deca od početka školovanja uče da programiraju, paralelno sa učenjem slova i tablice množenja. Tu dolazimo do suštine problema, strahujem da oni koji odlučuju o tome šta će deca u školi učiti niti znaju šta je danas informatika niti razumeju šta je programiranje. Ubrajam tu i sebe, s tim da sam dovoljno drzak da izjavim da se ja makar trudim da naslutim.

Informatika nije rad na računaru ili, ako hoćete, više nije. To je, pre svega, način komunikacije sa digitalnim informacijama gde god se one nalazile. Programiranje je, suštinski, podešavanje sredstava za tu komunikaciju, uključujući tu i mobilne telefone, a uskoro i sve moguće kućne i ostale aparate koji još ne postoje. Naravno, nivoi podešavanja su razni, od pisanja koda do nameštanja alarma za buđenje. Strah od toga jednak je nekadašnjem strahu od pritiskanja prekidača za svetlo ili javljanja na telefon, jer bi mogla da nas udari struja.

Argument da za nastavu nema uslova ne stoji jer uslovi nikada neće biti bolji ili gori, zavisi s koje strane gledate. Najpre, većina dece u školu već dolazi sa kompjuterom u džepu (mobilnim telefonom) sasvim dovoljnim za nastavu. Samo je potrebno da se naprave aplikacije za učenje, za šta ima dovoljno pameti i znanja. Druga potreba je bežični internet u školi i školska mreža, što je moguće sprovesti svuda uz malo javno-privatnog partnerstva, gde bi na privatnoj strani bili i zainteresovani roditelji. Jer već iz džepa finansiraju razne školske potrebe, upitnije nego ova. Ti troškovi nisu nenormalni čim svaki kafić oko škole ima vajfaj.

Ostaje pitanje plana, programa i strategije, odnosno nastavnika koji to treba da savladaju. To je najteži deo, zapravo, ali teško je poverovati da su nastavnici u Srbiji za to nesposobni. I to svi bez izuzetka, jer nema razloga da se za tu nastavu ne osposobi nastavnik srpskog ili likovnog, ako je već privatno "digitalizovan" i ima takve afinitete. Samo je potrebna mala motivacija u vidu dodatka na platu i okolnosti dobijaju novu dimenziju. I nekoliko nedelja za pripremu, kao kada su spremali (teže) ispite na fakultetu. A sve su ih položili.

Ko god spomene da su problem "računarske učionice" kreće se unazad, jer svaka učionica i svaki predmet, uključuju i fizičko, danas imaju digitalnu dimenziju. Tako se na internetu mogu naći rešenja zadataka i prepričana lektira, a očekujte uskoro i sve one predmete koje deca prave na opšte-tehničkom samo izrađene na 3D štampačima. Ako treba i sa malim greškama, da nastavnik "ne provali" odmah.

Srbiji, kao i celom svetu, neophodne su generacije koje razumeju kako funkcionišu velike baze podataka, s tim da će neko o tome znati ono najosnovnije, ali dovoljno da se ne plaši onlajn plaćanja, a neko će biti informacioni naučnik. Kao što svi moraju da uče ranije pomenutu tablicu množenja od prvog osnovne, iako im matematika neće biti profesija.

U suprotnom ćemo imati građane zagledane u mobilne telefone kao Indijanci u ogledalca, spremne da za tu senzaciju daju sve svoje bogatstvo koje ne umeju da procene. Jer se škola nije potrudila da razumeju širi kontekst.