Putujte prvom klasom. Prvi poriv našeg čoveka je da, kad ga je već priteralo na put, kupi što jeftiniju kartu. Mi u Ministarstvu saobraćaja tvrdimo da se putovanje prvom klasom višestruko isplati. Udobno sedište, saputnici mirišu na najskuplje dezodoranse i parfeme, bivate usluženi brže i kvalitetnije nego ostali putnici od kojih će vas u avionu i simbolično i praktično deliti zavesa čim dođe vreme za obed – ne moraju oni iza vaših leđa da vam broje svaki zalogaj jastoga dok odmotavaju isušenu kajzericu, vi ne morate da slušate njihovo mljackanje. Poznanstvo sklopljeno u prvoj klasi blagotvorno će se odraziti na vaš biznis, ali i na vaš ljubavni život. Putnici koji putuju prvom klasom odmaraju se u toku puta i postižu bolje rezultate bilo da su pošli na intervju, sastanak borda, utakmicu ili da nekoga ubiju po narudžbini. Da završimo, čovek koji ne može da kupi kartu prve klase nije dostojan putovanja, i bolje mu je da sedi kod kuće. Takav doduše i stanuje u nehigijenskim uslovima, ali to već nije u domenu našeg ministarstva.

Redovno idite u Hilandar. Čovek koji barem jednom godišnje ne ode na Svetu goru neće naći oprosta za sve što je tokom godine nagrešio, neće naći spokoja i neće dobiti obol nasušni da istraje u veri, ma išao svake nedelje u obližnju crkvu. Ako ste u državnom vrhu, put do Hilandara će vam platiti država, budete li morati iz svog džepa da platite hodočašće, platite ga, nećete se pokajati.

Posećujte Sjedinjene Države što češće. Ako nećete da vam horizont ostane skučen i provincijalan, idite u Ameriku, evo, predsednik Tadić kad god tamo ode vrati se pun života, pun planova kako da nama bude bolje, a da se on opet vrati u Vašington!

Vizu nije lako dobiti, domaćini vam uzimaju stotinak dolara unapred i ne vraćaju vam ih ako ste odbijeni, ali život je borba, i to borba koja nije uvek fer, dakle, borite se! Čak i ako se iz Kneza Miloša vratite praznih šaka, imaćete osećaj da ste nešto vredno i izazovno pokušali, taj šamarčić daće vam snage da u svojoj zemlji postignete nešto zbog čega ćete u nekom od narednih pokušaja dobiti specijalnu, O-vizu, kakvu dobijaju daroviti studenti, sportisti i umetnici.

Imajte jahtu. Mnogim ljudima je oskudica za koju su inače sami krivi opravdanje da ne kupe jahtu, ni oni ni njihova deca ne idu na krstarenje, iako je dokazano dvomesečna plovidba po toplim morima blagotvorno utiče na imaginaciju, na libido i probavu. Kad kažemo "imajte jahtu" time upozoravamo da država neće unedogled tolerisati dunavske i savske šiklje, improvizovane barkete i brodovlje sklepano u domaćoj radinosti: zagađuju reku, imaju motore koji ne podležu tehničkom pregledu i na koje nisu plaćeni ni porez ni carina, drugo, bučni su toliko da je boravak na njima gori od rada u toplani, rudniku ili kamenolomu.

Preselite se u komfornu kuću daleko od vreve grada a usred zelenila. Naši se ljudi još koprcaju kako da dođu do stana, iako je nauka dokazala da je stan nužno zlo, stan je privremeni smeštaj, za poslovne ljude, za studente, za vlasnike kupleraja, dok je za porodični život podesna jedino kuća, koja ima verandu, koja ima baštu, garažu itd. Kuća na Dedinju podrazumeva i da vozite kola mlađa od tri godine, i to ne jedna, nego jedna mala za grad i druga kojima se vozite do marine, terena za golf i ski-centra.

Operišite podvaljak, podočnjake etc. Danas niko u Srbiji nema potrebe a mi bismo rekli ni prava da bude ružan. Jedan krupan civilizacijski korak je napravljen, danas i muškarci farbaju kosu (u boju malo dunkliju od one riđe koju je obožavao Tito), ali se plastičnoj hirurgiji i dalje opire bezmalo čitava muška populacija. Jedan od izgovora za izbegavanje plastičnih operacija je večita nemaština (koja uzgred budi rečeno postaje tako dosadna), drugi razlog je pomanjkanje svesti da spoljašnji izgled nije lična stvar pojedinca. Naprotiv, izgled pojedinca mnogo više pogađa njegovu okolinu nego njega samog – pred ogledalom ili ogledajući se usput u izlozima čovek provede oko četranest minuta dnevno, dok ga čitavih petnaest sati gleda prosečno osamdeset troje ljudi, od čega tek jednu petinu čine njegovi bližnji, dok su svi ostali nedužni prolaznici, klijenti, strani turisti itd.

Komisija ministarstva kulture radi na nacrtu zakona koji će građane obavezati da u ružnoći, starosti i fizičkom propadanju ne prevrše određenu meru, zato, ne čekajte zakon, operišite se odmah, biće bolje i vama i okolini, o plastičnom hirurgu da i ne govorimo.

Porodite se u Americi. Iako su porođaji u američkim bolnicama znatno skupljni nego kod nas, vaše dete moći će da se poput Janićija tamo kandiduje za predsednika, otac će takođe prisustvovati svečanom činu koji biće i snimljen, dakle, uz novorođenče dobijate i dve video kasete koje doduše ne mogu direktno da se prikažu rodbini u Srbiji, ali snimak može da se sa američkog sistema prebaci na naš. Stav ministarstva zdravlja je u ovom pogledu jasan i nepokolebljiv: ko ne može da si priušti porođaj u najrazvijenijoj zemlji sveta, nije dostojan da ima potomstvo. Šta, vi nemate ni za put?! Pogledajte uputstvo br. 1!¨Ko ne može da dobije vizu i da kupi dve avionske karte (prve klase!), nema potrebe a mi bismo rekli ni prava na začeće – zar da rađa nove gubitnike?!

Kupujte nove skije. Svake godine proizvođači skija naprave model kojim možete da se skijate brže a sigurnije, pri čemu ostavljate neuporedivo bolji umetnički dojam. Stare skije sitno iseckaje i upotrebite ih za barbecue, ministarstvo sporta zabraniće prodaju korišćenih skija, recite i sami, na krov auta mlađeg od tri godine da li idu neke prepotopske skije?!

Sazidajte novi džakuzi. Ministarstvo zdravlja dobilo je podatak od UN da pojedinci koji se redovno džakuziraju žive tri nedelje od onih koji žive ignorišući ovaj zapravo drevni istočnjački izum; čovek može reći da je njegova lična stvar koliko će da živi, ali je radni učinak imalaca džakuzija dva i po puta je veći od onih koji se za par minuta istuširaju, i država tu već ne može da ostane po strani.

Vlada će pod povoljnim uslovima izgraditi 10.000 džakuzija, najpre za mlade parove koji rade u policiji i vojsci, a onda mic po mic i za obične civile, naše mile izbeglice i penzionere.

Učite engleski na licu mesta ili najmite nekoga ko je native speaker. Pošaljite decu u Englesku ili Ameriku dok su mala, kako bi u učenju engleskog ubrzo dostigla svoje vršnjake tamo; ako niste u prilici da im tako malima na engleskom govornom području nađete smeštaj i vaspitače, zaposlite vi nekog mladog, možda i siromašnog Engleza da bude učitelj vašoj deci, u vašoj kući sa džakuzijem i vrtom. I tog siromaška valja solidno plaćati kako ne bi krao vaše porodično srebro, ali ako imate nov auto, nove skije, nov podvaljak, zašto da u poliglotstvu toliko zaostajete!