Glancanje greha: Vreme kad pacovi izlaze iz mišje rupe

Prve reakcije bile su nezgrapne. Pojavio se i naslov "Napadnut stan", "Bomba na simsu"… Kao da u tom stanu ne živi naš kolega Dejan Anastasijević sa suprugom i detetom. Ljudska i profesionalna blizina ponekad i u našem poslu izoštre pogled i osećanja pa je bilo lako ispravno kvalifikovati bombaški napad na novinara "Vremena" kao pokušaj ubistva, posebno brutalnog jer je na meti bila i njegova porodica.

Posle smo se, uključujući i policiju, svi oko toga složili.

Ne bih rekao da je to jedina tačka oko koje se slažemo. Ali, tema ovog komentara, kome je samo direktan povod slučaj oko koga se uzburkala javnost, jesu tačke oko kojih se ne slažemo, a rasprava o njima može da bude od javnog interesa, ma koliko da može ciničnim izgledati čeprkanje po opštim društvenim poslovima kao što je taj magleni javni interes u danima kada se barut još oseća u domu porodice Anastasijević.

O svim aspektima tog slučaja opširno pišemo u ovom broju "Vremena". Smatramo da bi, kako se to kaže, privođenje pravdi onog ko je pokušao da ubije Dejana Anastasijevića i njegovu porodicu imalo ogroman značaj za političku higijenu društva i predstavljalo izuzetno koristan doprinos zaštiti profesije koja je na udaru.

Ne bi trebalo da se zavaravamo da političke okolnosti u društvu ne doprinose ovakvim događajima. Nije sad poenta u tome da se deo prljave istorije zakopava, cenzorskim crnim flomasterom precrtava u zvaničnim arhivama, nego smo doživeli da se ponovo ponešto od toga vadi na svetlo dana, umiva i glanca.

Prozori nadohvat ruke: Prilika da se zločin okaje novim zločinom

Pokazne vežbe zločinstva sve su češće, ciničnije i, gle čuda, legalizovane formalnim odlukama, poput one o imenovanju novosadskih ulica o čemu smo pisali u prošlom broju "Vremena".

Tome, hteli mi to ili ne, doprinose događaji oko Kosova i jak emotivni naboj oko toga u srpskom nacionalnom korpusu koji profesionalnim patriotama donosi novu priliku da na javnoj sceni, u senci tragičnog raspleta kosovske drame, recikliraju noviju srpsku istoriju i mese je po svom nahođenju.

I ukoljice dižu glavu. Osećaju povoljnu tržišnu konjunkturu. Ponovo duvaju vetrovi koji su oduvali stotine hiljada ljudi. Ukazuje se jedinstvena prilika da prethodne zločine okaju novim, sve u naše ime i ovaj put u našim kućama, jer su im to jedini prozori nadohvat ruke.

Ali, taj nepovoljni razvoj događaja ne daje za pravo onima koji bi od nesreće koja se nadvija nad Srbijom da naprave stranački ili neki drugi profit, vređajući zdrav razum tvrdnjama da je ovde sve kao što je bilo devedesetih godina, da se u društvu ništa nije promenilo nabolje…

Pokušaj ubistva Dejana Anastasijevića bedan je argument za takvu tvrdnju i samo odvlači pažnju od suštine stvari i tupi oštricu poželjnog društvenog angažmana oko ovog slučaja.

Greh zbog oštre ocene koja sledi neka ide na moju dušu, ali mi se čini da u tom dušebrižničkom taboru ima onih koji bi baš voleli da je naš kolega stradao jer bi to njihove akcije i saopštenja učinilo ubedljivijim.

Slepci i pokvarenjaci: Da li je gore nego što je bilo devedesetih

Ništa nije isto kao što je bilo pre devedestih. Posebno nije isto u medijima koji su se izborili za pristojan nivo slobode i prava da o svemu pišu i sude, počesto primitivnije i gluplje nego što bih ja voleo… Ali, u nedovršenom društvu niko nije savršen.

Medije sam uzeo samo kao primer, adekvatan povodu ovog teksta. Samo slepac ili politički pokvarenjak može da tvrdi da je sve isto kao što je bilo, a oni ekstremniji i da je gore nego što je bilo.

Takav nivo neuvažavanja očiglednih činjenica iscrpljuje svoju svrhu u stranačkim sukobljavanjima i ostvarivanjima nekih grupnih interesa. Javna debata u Srbiji o tome šta je dobro a šta zlo, vodi se u potpuno novim društvenim, kulturnim i političkim okolnostima i samo lenji duhom staviće znak jednakosti između Koštunice i Miloševića, simbolima ovih i onih dana.

Hajde, radi dokazivanja apsurdnosti tvrdnji da su ova dvojica isti, da prihvatimo aksiom da je aktuelni, a tehnički, premijer oličenje zla koje Srbiju sputava u demokratskom iskoraku i popravljanju kvaliteta života.

Pitanje je sad da li su sredstva borbe primenjena protiv Miloševića adekvatna sredstva i za borbu protiv Koštunice i ko profitira iza te dimne zavese izatkane najčešće od prepoznatljivog stranačkog interesa, ljudske zlobe i upadljivo prepoznatljive političke nemaštovitosti.

Oni kao da bi voleli ponavljanje matrice na koju su naučili, ispoljavaju instiktivan, Pavlovljev refleks, primenu fizioloških principa na području politike i opstaju u javnoj orbiti nadoknađujući manjak ideja viškom saopštenja, jakom retorikom i – Koštunicom.

Ta matrica, nažalost, ponavlja se i u slučaju Dejana Anastasijevića. Verovatno je, po običaju, najdalje otišao Nenad Čanak sledećom tvrdnjom: "Ovo je normalan proces fašizacije društva na kojem Demokratska stranka Srbije i njen predsednik Vojislav Koštunica rade već duže vreme, pre svega onemogućavanjem državnih službi da se obračunaju sa teroristima u Srbiji."

Od ovakvih rutinerskih saopštenja gde se "proces fašizacije" proglašava "normalnim" neće koristi imati ni Dejan Anastasijević, ni mediji, ni građani Srbije, a neće ni Koštunica biti na šteti.