Beli dim: Čekajući potvrdu blagovesti

Sve ovo oko Kosova i statusa kandidata za Evropsku uniju nije neki maestralan uspeh srpske politike kako se ubiše da dokažu srpski zvaničnici, ali je još manje veleizdaja kako tvrde kosovoborci. Niko tu nije prodao veru za večeru, jer večere u stvari i nema, a senku na ceo događaj bacilo je i celodnevno preganjanje s Rumunima koji su tvrdili neki svoj pazar.

U utorak, u kasnim popodnevnim časovima, iz briselskog zdanja u kome stoluje evrobirokratija pojavio se napokon beli dim i preporučeno je da Srbija dobije status kandidata za Evropsku uniju, a konačna odluka o tome biće doneta kad ovaj broj "Vremena" bude u rukama čitalaca.

Odluka će, po svemu sudeći, biti pozitivna, ali od toga nećemo mi biti pametniji niti čitaoci bogatiji, a može i obrnuto, ali je evidentno da se Srbija sa slepog vratila na kakav-takav kolosek, kao poslednji vagon u nizu, onaj na čijim zadnjim vratima visi fenjer.

Boris Tadić, predsednik Srbije, privremeno je svoju kancelariju preselio u Brisel i u više navrata, preko različitih medija, javio se kao tumač tamošnjih događaja. Ličio je u pojedinim trenucima na oca koji ispred porodilišta čeka vest o prinovi.

To je događajima dodalo malo dramaturgije, stvar se pretvorila u slatku jezu iščekivanja, kao u lošim akcionim filmovima u kojima se još od početka zna da će pravda da pobedi, ali se rasplet odlaže više iz komercijalnih a manje iz dramaturških razloga.

U praktičnom životu titula kandidata za EU malo znači i koliko sutra, kad utihnu fanfare i Boris Tadić se sa novorođenčetom u naručju vrati kući, biće to priča zanimljiva koliko i sneg: dok je padao bila je to vest dana. Ali, pun sam razumevanja. Bez te blagovesti o kandidaturi šanse Demokratske stranke da pobedi na izborima bile bi svedene na minimum, ali ne bih rekao da im se pobednički kapacitet znatno povećao nakon briselskog aminovanja kandidature.

Što bi rekla deca, to se "ne maže na hleb" i gotovo smešno deluju apologeti državne politike koji nas ubeđuju kako ćemo od kandidature imati direktnu korist, preko evropskih fondova i povećanog poverenja potencijalnih investitora koji su samo čekali da postanemo kandidati pa da kupe Jat, Železaru u Smederevu… i šta još ima na prodaju. U realnom svetu to tako ne biva. Evropa je racionalna: tamo se, ne samo zbog krize, uveliko razdvaja svet kapitala od sveta politike. I politika se sve češće javlja u funkciji obezbeđivanja sigurnosti kapitala, a nikako kao neko ko diktira puteve novca.

Značaj fusnote: Uvažavanje realnosti

Ne bih rekao da je pametno preuveličavati značaj ovog događaja, tim pre što imam utisak da mu se daju mitska svojstva kako bi se zabašurili efekti pregovora s Kosovom. Suštinski, dogovor oko fusnote i drugih nota predstavlja veći pomak u srpskoj politici nego sama kandidatura.

Proces uvažavanja realnosti deluje otrežnjujuće, što ne znači da nisam pun razumevanja za emotivni naboj dobrog dela Srba odraslih na kosovskoj epici i mitovima koji sve to osećaju, kako oni kažu, kao deo svoje duše, ali što je dublje to njihovo osećanje, njihovi politički potezi i procene su sve manje racionalni.

Kosovo se može povratiti samo ratom, pa je bilo naivno očekivanje, ako ga je iko gajio, da bi u onom briselskom sobičku Borko Stefanović, kao izaslanik države Srbije, mogao da povrati ono što je jednom na terenu izgubljeno.

Ali, dogodilo se, eto, da u tom srpskom preganjanju oko sadržaja fusnote, i večne teme ko je vera a ko nevera, iz vidokruga nestane gruba realnost i da se ona zameni retoričkim nadmetanjem u dušebrižništvu za državni interes, a ta vrsta rodoljublja ljude pretvori u rodoljupce; u kafanama, uostalom, svi ratovi još traju i pitanje pobednika nije rešeno. Niti će ikada biti.

Ovde je, kao što sam već napisao, ključno pitanje da li je loše, sa stanovišta interesa Srbije, da Kosovo, sa sve fusnotom, bude prisutno u regionalnim i, verovatno, širim okvirima. Otvaranje te mogućnosti smanjuje kapacitet kosovskih vlasti da vode politiku "ispod stola" i to će ih, ukoliko bude pameti – a to nije baš dokazano – primorati da se drže određenih standarda i pravila, što bi moglo pomoći Srbima koji su pretekli nakon višedecenijskog egzodusa iz mitske kolevke.

Čak bi se moglo dogoditi da ova vrsta legalizacije albanskog prisustva u regionalnim poslovima doprinese poboljšanju uslova života Srba na Kosovu, a to je jedini racionalan cilj svake srpske politike i jedini cilj koji ima utemeljenje u realnosti. Tome će doprineti i ova evropska kandidatura, pa je treba pozdraviti.

Prodavac magle: Od nečeg se mora živeti

Ove nedelje pojavila se vest da je od januara zatvoreno oko 900 malih radnji u Srbiji. Nema para, nema posla… To će, kad se slegne ova bura oko "i Kosovo i Evropa", najvećim delom odrediti i rezultate predstojećih izbora. Čini mi se da je tu nemoguće napisati nešto novo, pa nek barem bude – apsurdno.

Evo pričice iz knjige Priručnik za menadžere Efraima Kišona:

"Neki čovek se penje stepenicama i zvoni na sva vrata, a kad se vrata otvore, podigne kovčežić s poda i pita:

– Četkice za zube?

– Ne, hvala.

– Češljevi?

– Ne!

– Toaletni papir? Sapun? Žileti?

– Da. Dajte mi jedan žilet.

– Četkice za zube?

– Dajte mi jedan žilet.

– Češljevi?

– Zar ne čujete? Dajte mi jedan žilet!

– Zašto?

Otimam čoveku kovčežić iz ruke i otvaram ga. Kovčežić je prazan.

– Šta ovo znači?

– Nikad niko od mene nije ništa kupio. Pa zašto da onda nosim sve to sa sobom?

– A zašto se penjete uz stepenice i zvonite na sva vrata?

– Pa, gospodine, moram od nečega da živim!"*