U čudesnom svetu nacionalnih stereotipa, šta bi bili najordinarniji stereotipi o Česima? Hmm, da vidimo: pivo, knedličke, Zlatni Prag, pacifizam/kukavičluk i… humor. Kakav humor? Češki, naravno: ne grohotan, nego tiho, a razorno ironičan, suptilan, (auto)subverzivan; humor koji inteligentno opservira slaba mesta svakog govora (da ne rečemo po naški diskursa) ili slike koju neko želi o sebi da stvori. Humor koji svaku samonaduvanu Pompeznost svodi na ljudsku meru.

Češka republika u prvoj je polovini 2009. predsedavajuća u Evropskoj uniji. Običaj je, kažu, da svaka zemlja svoj prezidencijalni mandat obeleži nečim osobitim. Češka vlada odlučila se, između ostalog, za nekovrsnu instalaciju umetnika Davida Černog pod nazivom Entropa. Ova mahom dobro osmišljena skalamerija prikazuje sve zemlje Evropske unije kroz namerno površne i tipizovane, ergo stereotipne prizore. A stereotipi kao stereotipi, u osnovi su glupavi, ali umeju da ukazuju na neka bolna mesta sadašnjosti ili prošlosti. Tako je Černi prikazao Francusku kao zemlju u kojoj se samo štrajkuje povazdan, Holandiju je gurnuo pod more, iz kojeg izviruju jedino minareti – tako mi Tea van Goga, nemam pojma zašto! – dočim je Nemačku oslikao kao zemlju prekrivenu famoznim autobahnovima koji, avaj, tvore oblik koji asocira na kukasti krst. Ima još: Luksemburg je "na prodaju", italijanski fićfirići mare samo za fudbal, turbokatolička Poljska je homofobična, Rumunija je Drakulin zamak, nad Slovačkom se vijori mađarska zastava, dok li evroskeptične Britanije naprosto – nema. A naši susedi i braća Bugari prikazani su kroz mrežu – klozeta čučavaca…

Svaka instalacija ove sorte sračunata je provokacija: ona smisao dobija tako što se na nju reaguje, ovako ili onako. Uostalom, poigravanje sa stereotipima naprosto priziva otpor; sveopšta ravnodušnost je čini mrtvorođenom. I, da li ga je bilo, tog otpora? Briti se kanda nisu baš mnogo bunili zbog svog "nestanka", šta ih samo briga; Holanđani su ukačili štos, ali teško je "politički korektno" odreagovati na njega; Nemci su, po običaju, samokritički potvrdno klimali glavama, Slovaci su nešto gunđali, ali zapravo su samo Bugari reagovali oštro i glasno, pa će čitav "projekt" izgleda zbog toga biti storniran, a još će se i češka vlada izviniti tamo gde treba… No opet, zar i prethodna rečenica nije puna nedopustivih uopštavanja, ergo stereotipnih slika: Nemci su reagovali ovako, Bugari onako… Naime: koji Nemci? Koji Bugari? Uvek se radi tek o vidljivim i čujnim elitama koje uzimaju sebi pravo da govore u ime svih, tvoreći jedan zapravo nepostojeći monolit, jedno Mi koje je zadovoljno ili, pak, ljuto zbog toga kako je predstavljeno.

Kako god bilo, autor instalacije u jednom intervjuu objašnjava da ga je kao klinca otac vodio na Crno more – valjda još pamtimo da su Čehoslovačka i Bugarska bile deo prisilne "varšavske" zajednice priheftanog sovjetskog roblja – i da se u Bugarskoj prvi put susreo sa tim za njega neverovatnim fenomenom: čučavcem. To je zato što mladi Černi nije prolazio kroz Srbiju (valjda im nije dalo, jer bi odavde mogli uteći na Zapad): da jeste, od Horgoša do bugarske granice bi se već uveliko svikao na tu bizarnu pojavu… Svako ko pamti, recimo, sedamdesete, dobro zna da je ovde (naročito od Beograda pa na jug) bilo vrlo teško naći javni toalet – stanični, kafanski, motelski, šta god – koji ne bi bio čučavac. Eto još jednog neoborivog dokaza da su Srbi i Bugari najbliža moguća rodbina, mada već preko sto godina žive u odvojenim domaćinstvima. Otkad smo "u tranziciji", čučavce polako potiskuju normalni toaleti; ipak, naglasak je na "polako". Pretpostavljam da je i u Bugarskoj slično.

Šta bi, međutim, bilo da je Srbija članica Evropske unije? Kako bi bila prikazana, kako bi prošla kroz (namerno površinsku, jer i nije ideja da bude dubinska) interpretacijsku mašinu Davida Č.? Ako ne bi takođe bila prekrivena gigantskim čučavcem, možda bi bila vizuelizovana nestašnom ćubom Slobodana Miloševića ili grotesknom šapkom Ratka Mladića, maznutom iz nekog pozorišnog fundusa? Ili flašom otrovne zozovače? Šta god bilo u pitanju, nije mi teško da zamislim srpsku vlast kako se mrgodi i buni, tražeći da se uvredljiva slika skloni, vajkajući se kako nije lepo da se naša zemlja tako prikazuje…

Fora sa stereotipima je u tome da su oni slatki i simpatični sve dok se tiču drugih – setite se samo serije Allo, allo, toliko omiljene u našim krajevima – a da postaju grozni i zli tek kad se dokače "nas"… Opet, i tu ima razlika. U svetu obviknutom na izvesnu tradiciju političkih, intelektualnih i umetničkih sloboda, odavno je shvaćeno da je nereagovanje najbolja politika. Na drugoj strani, u svetu dojučerašnjeg mrgodnog totalitarizma, naročito u njegovim "južnijim" delovima, s tim ide nešto teže… Objektivno, aluzija na nacizam kao na stereotip Nemačke – koja je već skoro šezdeset godina demokratska država! – mnogo je teža i ozbiljnija stvar od zevzečenja s tamo nekim čučavcima, no Nemci mudro ćute, a Bugari se bune… Zašto? Zato što su, naravno "Turci krivi za sve", čučavci su, vele, "deo kulturnog nasleđa osmanlijskih zavojevača", s kojima Mi nemamo ništa… Neće biti da vam je ova vrsta argumentacije nepoznata.

Osim birokratske krutosti bivših sovjetčika, koji vazda imaju ogroman spisak Tema S Kojima Nema Zezanja, tu se javlja i sindrom jedne vrste duboko interiorizovanog kulturološkog stida, čak paničnog straha da ćeš ispasti "nedovoljno evropski" (a šta je tačno "evropsko", i ko povlači tu granicu?). Zato bugarski kulturtregeri u šali češkog umetnika fantaziraju izvesnu porugu i poruku da je Bugarska neka vrsta fejk–Evrope, da je u suštini i dalje tek odlutalo ostrvce "osmanlijskog arhipelaga". I šta čine u tom strahu? Umesto da se nasmeju i poteraju šegu, oni Burno Protestuju, kao u najboljim sovjetskim danima, to jest čine upravo nešto što je – nedovoljno evropsko, ali u jednom ovaj put mnogo važnijem smislu.

A kako bismo "mi" reagovali na njihovom mestu? Isto tako, ili još luđe, nemajte sumnje. Granica sveta čučavaca je i granica sveta koji stereotipe mazohistički potvrđuje njihovim histerično burnim negiranjem.