Nesrećni abonenti ove kolumne dobro znaju i odavno su, pretpostavljam, oguglali na to da će njen autor periodično pronaći povod zbog kojeg se mora pisati o tzv. javnom prevozu kao o svojevrsnoj društvenoj, političkoj, ekonomskoj, kulturološkoj i moralnoj laboratoriji, ili naprosto zrcalnom odrazu društva… E pa, danas je jedna od takvih prigoda, no gledajte to s vedrije strane: možda ovaj put uspem da ne spomenem Vučića, Aleksandra Vučića. Mada će njegovo pozadinsko zračenje svejedno da se oseća.

Elem, prestonički Busplus; sećate li se te "Đilasove lopovske firme", kako voli da (se pravi da) veruje ama baš svako kome treba moralno legitiman razlog da se švercuje u gradskom prevozu, a što bi inače činio i bez takvog (pseudo)pokrića? Đilasa se više ni rođena Demokratska stranka ne seća, ali Busplus je i dalje tu, i tu je da ostane. A i kad zaista ode, ostaće, samo pod drugim imenom i vlasničkom strukturom.

Trivijalno mi je i da vas podsećam na bedan, demagoški trik organizovane grupe notornih nesposobnjakovića, pozera, demagoga i svesnih lažova, formalno poznate i registrovane pod imenom Srpska napredna stranka, a koja je onomad pretila/obećavala da će Beograđane ratosiljati bede zvane Busplus. Uzalud su trezveni ljudi upozoravali da to tako neće ići – pa bio Busplus po sebi "dobar" ili "loš" – jer se validni poslovni ugovori ne mogu tek tako jednostrano raskidati a da se to skupo ne plati: naprednjacima je bilo bitno da obećaju bilo koju glupost koja će im doneti glasove, a masovno beslovesnom glasaštvu je bilo baš zgodno da u to poveruje, ne zato što je moguće, nego baš zato što je glupo i apsurdno. Nije važno je li istina, nego da li dobro zvuči!

Međutim, šta biva? Ništa od "raskida" s Busplusom, naprotiv: reklo bi se da se ovaj vraća with a vengeance. Zato se vraća i u ovu kolumnu. Onomad sam ratovao, ne s Busplusom kao takvim, još manje s idejom da ljudi treba da plaćaju prevoz (svaka roba ili usluga treba da se plati, dakako po razumnoj i kvalitetom opravdanoj ceni), nego s razbojničkom idejom da "uvođenje u red" građana i putnika može i sme da bude isto što i besmislena represija i iživljavanje nad njima.

Sam plaćam prevoz, i nameravam da to činim i ubuduće, i ni na koji način ne zagovaram "pravo na šverc". Držim da je razumno da kao protivuslugu za svoj novac dobijem ne samo razumno kvalitetan prevoz, nego i trajno odsustvo bilo koje vrste besmislenog maltretiranja. Ako maltretiranje ipak usledi, kao slobodan i odgovoran građanin zadržavam svako pravo na aktivan otpor, kao i na pozivanje i organizovanje drugih u tu svrhu.

Pod tim maltretmanom ne podrazumevam povremene kontrole: razumno je da se tu i tamo proverava imaju li ljudi karte, i nije mi nikada teško da svoju pokažem kontroloru. Samo, kontrola ne može i ne sme da znači – kako je bilo onomad – zaustavljanje i zadržavanje prevoznog sredstva kao da smo na graničnom prelazu, i samim tim ometanje normalnog života i ritma obaveza građana! Takođe, povampirena ideja obaveznog "validiranja" personalizovane pretplatne karte pri svakom ulasku u vozilo sa stanovišta naplate potpuno je besmislena tj. nema s njom nikakve veze jer ta karta je već kupljena, i zato je u prethodnom periodu od znatne većine putnika s punim pravom bojkotovana i odbačena. Sada nam se opet bahato, drsko i suštinski nasilnički preti njome, pa se još kaže da će nam kontrolorski sejmeni "blokirati" karticu ako se ne validiramo, i onda ćemo morati da se cimamo i da još i extra platimo njeno odblokiranje?! E pa, neće biti i neće moći… Ovim putem javno upozoravam nadležne da ću možda ujesti za ruku (a vi dokonajte jesam li vakcinisan protiv besnila) prvog deliju koji pokuša da mi "blokira" uredno kupljenu kartu, a svakako mi ne pada ni na kraj krajeva pameti da ikada išta učinim ili da dam i jedan jedini dinar da bih "odblokirao" nešto što nikada nije ni smelo biti blokirano jer se ne može "kažnjavati" putnika sa uredno plaćenom kartom!!! U tom smislu, ljudi, ozbiljno vas pitam: jeste li vi normalni?! Jer to je, dakle, prost i jednoznačan, "školski" primer kako se drsko prelazi tobože nevidljiva granica legitimiteta: kako se od razumljivog uterivanja naplate usluge prevoza (koje je po sebi u redu, što opet takođe ne znači da su u tu svrhu dozvoljena bilo koja sredstva) prelazi na čisto, samosvrhovito iživljavanje u ime nečijih birokratskih fantazama.

Uzgred, nije zgoreg pripomenuti i ovo. U nekom se momentu u novinama pojavila vrst da se razmatra mogućnost da se ograniči broj vožnji na koje imate pravo s "mesečnom markicom". Stvar je demantovana, ali ne baš odlučno, tj. nije rečeno da to nije istina, nego samo da još ništa nije odlučeno. Neka bude da duvam na hladno, ali bolje je odmah upozoriti: neka se niko ni ne usudi da uvede nešto takvo! Zašto? Zato što se to protivi samoj suštini ideje o javnom gradskom prevozu bilo gde u civilizovanom svetu, pa neka je ne znam kako "kapitalistički"! Kad kupite nedeljnu ili mesečnu kartu za prevoz u Londonu, Parizu, Briselu ili ne znam gde (namerno navodim gradove po kojima sam se dosta navozao), podrazumeva se da nikakvih daljih ograničenja nema! To vam je kao sa pretplatom na kablovsku TV ili na bežični internet: niko vam ne ograničava protok, niti govori da možete, šta znam, da gledate TV do 4 sata bez prekida, a onda na 3 sata morate da se isključite… Platio si – vozi. E, zato su stvari poput javnog prevoza uvek važan društveni lakmus: naprosto, na njima se svaki siledžija i hohštapler brzo demaskira. Eto, a onog Vučića ovaj put nisam ni spomenuo.