Tog datuma – 13. decembra 2023 – Otvoreni tržni centar Novi Beograd, što je zvanično ime beogradskog buvljaka, biće preseljen na novu lokaciju, negde na Miljakovcu, združenom inicijativom gradskih vlasti, Opštine Rakovica i preduzeća Pijace Beograd.

Posle gotovo 30 godina, “Buvljos” će biti dislociran jer je 2019. Grad prodao parcelu jednom od braće Milovanović, medijskom tajkunu i vlasniku Kopernikus grupe. Koliko sam saznao, na mestu tezgi, a u blizini buduće autobuske stanice, niknuće Kopernikus tower, još jedan falusni simbol tranzicionog kapitala. Tu se valjda nalazi jedna od logičkih veza televizije i buvljaka, jer će to biti znak medijske moći grupe koja u vlasništvu ima dve televizije sa nacionalnom frekvencijom i mnoštvom kablovskih kanala Kopernikus. U tri tranzicione decenije, ova kompanija je od malih niških preduzetnika stigla do buduće Kule stražara medijskog uticaja, od kablovskih operatera i klima uređaja do medijskog nebodera. Samo u Srbiji!

Priznajem da je ovaj tekst donekle sentimentalan jer je Buvljak, ne samo za moju generaciju, bio metafora društva, barometar društvenih tenzija, simbol sive zone u ekonomiji, politici i etici. On je bio mesto samozapošljavanja za svaki novi talas izbeglica iz ratova sa exYu teritorija, od Slovenije, Hrvatske, Bosne do Kosova. Zapadna roba na orijentalnim tezgama, natkrivenim šatorskim krilima najrazličitijih vojnih i paravojnih snaga. Prodavci u maskirnim odelima, smrznute žene koje stoje na pločama stiropora, zavičajni akcenti i asortiman “od igle do lokomotive”. Uz Buvljak je godinama, baš na mestu buduće autobuske, ispod podvožnjaka tavorila “Kolera”, otpad sa Buvljaka, konačna destinacija, korak od kontejnera. Ukradena roba, pregorele sijalice koje kupite, pa ih zavrnete u firmi, a kući odnesete ispravne, kućni ljubimci, prnje i antikviteti. Era Milivojević, Neša Paripović i Saša Marković Mikrob išli su tamo u potrazi za umetničkim objektima ili inspiracijom. Era je, nažalost, pred smrt tamo kupovao na tezgama lekove, jer nije imao novca za drugačije lečenje. Marka Žvaka je tu snimila brojne epizode, Olja Bećković me je tu intervjuisala u egzilu, između dve televizije. Buvljak je bio naše tranziciono ogledalo, slika Pada, ali otkrivena i javna. Pre par meseci video sam Sinišu Pavića, ili sam bar uveren da je to bio on, kako sa Buvljaka nosi sušilo za veš upakovano u celofan. Nije u pitanju cena, u pitanju je komunikacija. Gospođa kod koje godinama kupujem kafu odškolovala dve ćerke radeći tu, na svojoj tezgi, uvek sve pod konac i uvek sa osmehom. Izbegla iz Hrvatske, sve dalje je poznata priča. Preko puta nje tezga sa tekstilom, godinama piše na kartonu “helanke za debele”. Niko se ne buni iako sam nekoliko puta pitao može li to malo poetičnije da se kaže. Buvljak stvari ogoljuje do kosti, a poverenje je obostrano. Plaćanje u kešu, a garancija je vizit karta prodavca sa potpisom sa druge strane. Ako ste renovirali stan, naročito stariju gradnju, gde ćete drugde pronaći prohrom kazan sa grejačem, za Magnohrom ili Meboš, Minoti iz Grčke ili Kine, zavisno od vašeg budžeta.

Buvljak je bio svedok nekoliko tehnoloških revolucija. Kablovi za TV, famozno pojačalo TV signala iz Turske, u narodu poznatije kao TV čunak. Vatao je signal neuporedivo bolje od soleo Loga antene. Na Buvljaku se telefoniralo bežično, kao alternativa govornicama, a baza je bila u obližnjoj zgradi mamutske veličine “televizorki”. Mobilne telefone ste mogli da kupite i prodate ispred, kod šibicara, a pored akvarijuma sa ribicama. Tu pored policije, u harmoničnom suživotu, godinama je jedan vikao: “Kartice, dopune!” promovišući mobilnu telefoniju bolje od bilo kakvog bilborda.

Nema TV autora koji nije posegnuo za Buvljakom kao scenografijom ili metaforom. Pamtim Rašu Popova koji je iskreno uživao u kiču buvljaka kao “osmehu univerzuma”. Mislim da ga je tu snimala Tanja Peternek. Nažalost, Buvljak je propustio da se modernizuje i uđe u korak sa novim trendovima, koji zapravo favorizuju “vintidž” i “retro” fazon. Paradoksalno, H&M ili Zara će uskoro početi da prodaju polovnu robu, a Buvljak će, dislociran i anoniman, ostati na Miljakovcu, daleko od očiju javnosti, kao luckasti rođak kojeg sklanjaju kada dođu gosti.

Naša kultura ne poznaje Agoru, kao mesto razmene ideja , već je to kod nas Pijaca. Buvljak će tako samo sačekati da nekom novom investitoru zapadne za oko parcela na Miljakovcu pa će ponovo u izbeglištvo, a na mestu buvljaka će, kao u Depou na Bulevaru, nići novi stambeno-poslovni kompleks.

Buvljak je, naravno, prvenstveno, ekonomska kategorija. Sećam se kako smo posle smene Miloševića naivno poverovali da više nećemo morati da kupujemo na Buvljaku, već u prodavnicama koje su ličile na one na Zapadu. Istina, samo je umesto gramzivog uvozničkog lobija, maskiranog u biznismene, izbeglički lobi na Buvljaku uvek bio jeftiniji. Nažalost, selidba Buvljaka ne znači da je kupovna moć stanovništva porasla, to nikako. Samo će sirotinja biti malo manje pred očima javnosti, jer je otvoreni tržni centar sa maskirnim ceradama opasan svedok ratne prošlosti, poraza povampirenog šovinizma, kolona izbeglih, bede devedesetih, usred novobeogradskog poslovnog kompleksa gde se glamur Evropske unije prodaje pod otvorenim nebom, par stotina metara od kancelarija Delegacije EU, ili ispod superbrzog Sokola kojim se ide u bolju budućnost, a ne u šverc u Segedin.

Počivaj u miru na Miljakovcu pošto si izbegao neronovsku sudbinu spaljenog Rima, Depoa ili Kineskog tržnog centra u Bloku 70.