Gledam danas (utorak, 31. avgust) onog napornog požarevačkog čičicu kako se tamo daleko po Sheveningenu preganja i uprazno nadmudruje s Novim Svetskim Poretkom (te Dartom Vejderom, lordom Voldemorom, Hromim Dabom i profesorom Moriartijem pride), i nekako sam sve skloniji da verujem da je on i sada – čak i sada? ili tek sada? – u nekom poprilično uvrnutom smislu srećan čovek: ono, jeste da je pod ključem i to po svoj prilici doživotno, ali posle svega što je uradio za sve nas to je vaistinu nešto najmanje grozno što je moglo da ga snađe; na drugoj strani, dobio je besplatnu predikaonicu za svoje nadripolitičke govorancije, i postao je daleko veći TV-star nego što je to bio za života: evo, koliko danas je u vestima svih RTV stanica dobio jaču minutažu od Tadića, Koštunice, Vuka, Albusa i Tomislava G. zajedno! O beskrajnom direktnom prenosu njegovih optuženičkih Umovanja da i ne govorimo.

Ali, nije to ono najvažnije, ili bar not any more. Čovek čiji Pretorijanci su ubili Ivana Stambolića i Zorana Đinđića (a pre toga hiljade drugih, "anonimnih" žrtava) srećan je čovek i zato što će ostatak života provesti savršeno "razdužen": sve ono što je on uzajmio ili na druge načine uzeo a potom tako lepo profućkao – a umeo je baš kodža da fućkava, fućkalo mu se za siću – neko drugi će fino da vrati, i nikome ništa. Pojela maca – vratila kuca… A kome je vratila to što je vratila? E, tu životinjsku vrstu neću da spomenem, mogao bi se kogod uvrediti… Dobro, na ovo se svi polako već sviknjavamo, ali najnovija inkarnacija ovog blago paranormalnog fenomena ipak me je negde žacnula, štrecnula, kosnula – i nikako da se smirim. Država Srbija će, dakle, uredno i službouljudno vratiti – radosno je i ponosno obznanio financministar Dinkić Mlađan – sve devize koje je pod izlikom "Zajma za privredni preporod Srbije" tamo negde 1989, u Letu Gazimestanskome, u slavnoj i poletnoj godini-bitaka-koje-još-nisu-oružane-molim-vas-za-malo-strpljenja, od svojih tadašnjih obožavalaca apio i popapao nadobudni Požarevljanin. A dinarski deo zajma? E, to neće biti vraćeno jerbo je te "nominalne iznose" odavno izela i načisto izništila hiperturbomegaultrainflacija, do koje je valjda došlo zato što se Srbija od onog Zajma toliko preporodila da se od tog neizdrživo intenzivnog preporoda do dan-danas oporavlja.

Ne, budimo ozbiljni: znam da država treba i mora da vraća svoje dugove, kako drugim državama ili bankama, tako i građanima. Promena vlasti tu ne menja ništa: dug je nasledna bolest. Sve je to meni na papiru jasno, ali me nešto svejednako žulja i ne da mi da uskliknem s ljubavlju ovoj vrsti bezobalnog finansijskog legalizma. Hajde, elem, da malo raščivijamo o čemu se ovde uopšte radi. Ako pokušamo da sa ovog čina sljuštimo sve moguće velove mistifikacija, fenomen bi se mogao svesti na ovo: onomad su, u opštoj euforiji i idiotskoj pomami oko Novog Vožda neki ljudi veselo i srećno dali sopstvene pare Milošević Slobodanu zato da ovaj tim novcem, jelte, "preporodi srpsku privredu". Što je ovaj učinio na kukovo leto, pošto je imao sasvim drugačije namere glede tih i svih drugih para do kojih se mogao domoći: trebale su mu da isfinansira sve one zazivane "bitke", čim ove, blago čiki, "postanu oružane". I niko pri zdravoj pameti – i to je najvažnija tačka ove priče! – ne može da kaže da već tada nije znao ili morao da zna da će to biti tako! Jerbo se Miloševićeva Srbija bukvalno od kraja 1987. nadalje nije spremala ni za kakav "preporod privrede" (čuj, preporod! čuj, privrede!) nego za razne forme destrukcije i organizovanog nasilja, u konačnici za rat. A dobrovoljni davaoci para za Voždove sumasišavše Projekte, kako god okreneš, nisu drugo nego finansijski volonteri i koarhitekte svega onoga što se potom odigralo, i što je antologija zločina i sramote.

Petnaest krvavih leta docnije tim ljudima, a u ime države Srbije, pare vraća niko do Mlađan Dinkić, baš onaj čovek koji je napisao "Ekonomiju destrukcije", i koji jako dobro zna šta je Nadrivožd radio s tuđim parama svake sorte. Jer, ljudi moji, hajde da vidimo šta to tačno Dinkić vraća? Jesu li to one iste pare koje je opasni požarevački klovn nekako volšebno "čuvao" sve ovo vreme? Koješta, taj je nesmajnik u međuvremenu u apovrat straćio još sto puta po toliko. Ima li Dinkić neke svoje privatne pare koje će sada, u ime jednog odlikaškog shvatanja Pravde, da razdeli svim onim u Vožda zatelebanim Zajmodavcima? Taman posla. Koja opcija nam onda preostaje? Tja, jedino ta da će Srbija iz 2004. preko poreza i na druge načine da guli (ionako istanjenu) kožu svih svojih građana – dakle, i onih kojima nikada nije padalo na pamet da Požarevljaninu "pozajme" ni nacrtanog crkvenog miša – ne bi li tako ekipi najbandoglavijih voždozaluđenika vratila njihovu Promašenu Investiciju. A kamate? A ležarina? Ne bih se čudio da nam i to naplate. A i zašto pa da ne, kad već vide da smo toliko skloni da častimo, kao svaki rasni palanački galant–golja; s tim da čak ni ovaj obično ne čašćava razbojnike koji su ga opljačkali, ili makar njihove fanove.

Hoću ovo da kažem: nije li se kadgod govorilo da "svaka škola košta", da "bez muke nema nauke"? I da se ne može biti budala – a bogami ni saučesnik – džabalesku, to jest o zauvek tuđem trošku? Sve ove Mudrosti možete da okačite mačoru o rep, jer "demokratska Srbija" svojom "revizionističkom" širokogrudošću dokazuje da više ne vrede: oni koji su Vožda i Projekat isfinansirali (koliko su mogli, od ono sirotinje…), oni koji su lepo investirali u organizovano upropaštavanje naših života sada će biti uredno obeštećeni za taj svoj otadžbinoljubivi podvig – da slučajno po nekom zlu i gubitku ne upamte tu podvižničku eru – a to će im valjda biti naravoučenije i podstrek da još nekad ponove nešto slično, samo li se negde na horizontu ukaže još nekakav Nadobudni Palanački Manijak s mesijanskom bolešću. A svi oni, pak, koji su u Požarevljaninovoj eri – a s "krivicom" samo zarad toga što su živi – ostali bez domova, imanja, bližnjih, ruke, noge, zdravlja, para, vere, nade… čega god već, dobiće jedan lep, pravilno razvijen Šipak. Pa mogu lepo da skuvaju čaj od njega, a mogu i da ga zataknu u džep ili malo ispod, ili da ga lepo uviju u celofan i vrate ga Dinkiću i Srbiji, državi koja se kostreši na sam pomen obeštećenja žrtvama, ali je zato veoma rada da malom, konvertibilnom pažnjom obraduje svoje gazimestanske Entuzijaste!