Ništa ne govori toliko o jednom društvu, naposletku, i o jednoj kulturi, koliko ono što se u tom društvu, u toj kulturi, smatra skandaloznim, nečuvenim, neprihvatljivim, prljavim, odvratnim… Razume se, i to se menja, pa se do juče neprihvatljiva ponašanja prvo tolerišu, potom prihvataju, naposletku usvajaju i inkorporiraju u glavni tok, neretko i postaju sastavni deo nekog novog kanona, a neprihvatljivo postaje ono suprotno od toga.

Pa ipak, ipak, svakoj relativizaciji uprkos, ima nešto što je uvek i svugde sramno, jer udara na jedan od fundamenata civilizovane ljudskosti: to je iživljavanje moćnih nad nemoćnima. Ne postoji ni religijski sistem ni politička ideologija ni kulturna, štono kažu, paradigma, koja to smatra poželjnim i dičnim. Čak i ako baš to čini, ne hvali se time, nego to krije ispod sedam velova.

Ono što vređa u "slučaju Palma", ako su optužbe zasnovane na činjenicama, nije toliko ni obest presitih, ni licemerje bigotnih i tobože smernih, čak ni tupa malomeštanska pokornost sive mase potlačenih; ono što izuva iz cipela je cinizam s kojim se poseže za zloupotrebom nedoraslog ili ko zna kakvim prilikama primoranog ljudskog bića kao za pravom koje ti pripada, služenje njime kao humanoidnim upotrebnim predmetom, kao svojim vlasništvom, i to svojinom manje u nekom banalnom "kupoprodajnom" smislu, a više u onom feudalnom, kneževskom, begovskom, onom po kojem životi i tela vlastelinovih podanika, a naročito podanica, nisu mnogo više nego potrošni "repromaterijal", nekad ekonomski, a nekad i čisto privatni, za potrebe Gospodareve, recimo, pohote. Zašto su, uostalom, toliki beli robovlasnici legali sa svojim crnim robinjama? Iz istog tog fundamentalnog skotluka, iz istog najtežeg znanog prekršaja osnovnog kanona ljudskosti.

Hoće li, dakle, sav taj jagodinski kermes, ako dobije zadovoljavajući pre svega pravni epilog, biti dovoljno veliki Skandal da iz temelja protrese zajednicu ljudskih bića zvanu Srbija? Ili će sve, kako se (za) sada čini, ostati u okvirima trivijalnog političarenja, sokačarenja, uzajamnog prekonosiranja?

Svodeći svaku bitnu i suštinsku stvar uvek na najmanji mogući format – jer joj tako nameću lideri javnog mnjenja, ogrezli u debeloj koži banalnosti i dnevnog jajarenja – Srbija trenutno deluje kao da je radoznala samo oko toga hoće li "Vučićev režim" pretrpeti ozbiljnu štetu, i koliko ozbiljnu, od bombe koju je pod njega znalački postavila Marinika Tepić. Ili će sav ceh platiti živopisni jagodinski spahija? Ili možda ni on, jer bilo je "sve po zakonu"?

E sad, šta je tačno mera skandaloznosti koja bi bila tačka bez povratka, i koja bi silinom javne odbojnosti koju bi izazvala odvela pravo k rušenju sada naizgled tako čvrste piramide postdemokratskog poretka? Da neko dokaže da je Vučić Aleksandar zatečen spuštenih gaća s nekom po mogućnosti maloletnom siroticom u onom tugaljivom motelu? Pa, naravno da se to neće dogoditi. Pantokrator nam jeste uvrnute naravi i veoma čudnih i osobitih potreba, ali ne na tako strahotno običan, odviše ljudski način. Nije to mučeni Berluskoni, pa da ga parom golih sisa možeš odmamiti sa kormila države kao miša parčetom sira… A da se pokaže da se po jagodinskim čaršavima valjao neko od njegovih bliskih saradnika? Pa dobro, ali koliko tačno bliskih? I kako bi to moglo suštinski ugroziti poredak čiji se vidljivi deo sastoji od jednog jedinog čoveka, tako da je sasvim dovoljno da taj jedan dovoljno uverljivo (za standarde i kriterijume tvrdog jezgra svog sledbeništva) glumata Vrlinu?

Ovo dalje otvara i pitanje medija: šta je Skandal za ono što se u ovakvom poretku naziva novinama, televizijom, portalom? Tačnije, može li skandal imati neku inherentnu težinu, značaj "po sebi", nezavisno od svake kolateralne koristi ili štete po bilo koga ili šta, ili ni slučaj tako, rekosmo već, bazičnog ogrešenja o sve ono o šta se čovek ne sme ogrešiti a da ne bude na neki način ekskomuniciran iz zajednice dostojnih, nije dovoljan da se medijsko kokošarenje bar za trenutak ostavi po strani? A izgleda da nije, jer ne znam kako bi se drugačije moglo objasniti da ceo "slučaj" za medije bliske vlasti – i "ozbiljne" i tabloidne – jedva da i postoji i da o njemu pišu sa suzdržanošću i skrupuloznošću koja im inače uopšte nije svojstvena (tako da se ne mogu uverljivo pozivati na dobar ukus i bolje običaje)?

Mnogo je upitnih rečenica u ovom tekstu, što dalje odmiče, sve ih je više. Svaki od tih upitnika je po jedna mala raskrsnica sa koje se može ili u pravcu društva slobodnih ljudskih jedinki čiji je integritet jedina prava svetinja (a ne kumiri drevnih zanosa i sujeverja, što nam se podmeću kao mućkovi), ili u pravcu ozakonjenog varvarstva i neofeudalnih odnosa među ljudima, klasama, generacijama, polovima.

A što se Palme tiče, šta god da na kraju od svega ovoga ispadne, on nipošto nije najkrivlji – ili nije uopšte kriv – za to što je uopšte bio moguć, što je postao moguć u jednom smutnom vremenu, vremenu koje nikako da prođe. A ionako nije najgori u svojoj kategoriji, nego samo ima specifičnu društvenu uočljivost koja bi mogla skupo da ga košta. Kad svet ispadne iz zgloba svakakve andrmolje u tom velikom drmanju popadaju na najčudnija moguća mesta, pa i tamo gde nikako ne pripadaju. Politika kao civilizovana i civilizacijska delatnost najpre je ozbiljan napor da se sve to vrati na svoje mesto. Sve ostalo je cinizam i varvarstvo.