Naslov ovog teksta maznuo sam, dakako (i prilagodio lokalnim okolnostima), od onog boljševičkog filozofa i filozofskog boljševika Alana Badjua, onog koji je napisao knjižicu Čega je ime Sarkozy, zapanjen onodobnim izborom Nikole Sarkozija za predsednika Francuske. Sećate ga se, Sarkozija, to je onaj sin skromnog mađarskog imigranta što je postao predsednik Francuske ne bi li tako postao dovoljno cool da se oženi slavnom italijanskom manekenkom. Bekrija Berluskoni je u tim stvarima imao sasvim drugačiji pristup, više kolektivistički. Kako god, obojica su u ropotarnici istorije, a jedino su manekenke i ostale modelsice večne. Jer su negde suštinski aistorijske, kao bića i pojave.

Elem, manimo se Nikole, držimo se Nikolića. To vam je ovaj što je postao predsednik Srbije ne bi li… šta, zapravo? Nemam pojma, videćemo, za sada evo pitajte Pešić Vesnu, Luković Petra i ostale dopisne neotomiste. To je (i) njihova predsednička beba, neka je oni ljuljaju. Mene na ovom mestu zanima šta je to što ga je oblikovalo i dovelo dovde, i zašto neki od nas (pošto nismo svi, avaj, tako emancipovani kao Pešić Vesna, Luković Petar & co.) u tome vide, hm, izvestan problem.

Kao i toliki drugi, Nikolić Tomislav izronio je iz aistorijskog mraka u sam osvit devedesetih, u vreme nastanka, to jest legalizacije, političko-svetonazornog pluralizma u postkomunističkoj istočnoj Evropi, sve sa tužnom Srbijicom, zahvaćenom vrućicom nekog tužno neartikulisanog, eklektičkog i kičastog nacionalizma. Doduše, nije da bilo gde na svetu ima nacionalizma koji ne bi bio takav, ali ovaj je naš, čini se, i u tome odskakao, što je pojačavalo utisak grotesknosti cele stvari: "mitinzi" dopola socrealistički otpola parapravoslavni, masovni arlauk Ničega, histerične tetke s ‘ladnim trajnama, rituali i orgije narcisizma i samosažaljenja… Usred svega toga, eto ti Nikolić Tomislava, tehničara iz Kragujevca, bez vidljivog bilo komunističkog bilo disidentskog staža u jednopartijskom sistemu, kako odjedared počinje da se bavi s politiku, i to u paru sa licem Šešelj Vojislavom, tada najpoznatijim kao predvodnikom cirkuske skupine seoskih đilkoša i gradskog ološa, koji su predstavljali početno udarno jezgro političke tvari uskoro postavše svima poznatom pod nazivom Srpska radikalna stranka. Važno je napomenuti ovo: za razliku od mnogih, Nikolić ne pristupa šešeljistima kao zapenjeni junoša, golobradi (pri)gradski stadionski tabadžija ili nešto slično. Ne, on je u tom trenutku čovek od skoro četrdeset godina, dakle neko ko bi trebalo da u osnovi dobro zna šta želi od sebe i od sveta.

Imamo, dakle, svojevrsnu "nultu" situaciju početnog protodemokratskog "rascvetavanja svih cvetova" koja na scenu izvodi bezbrojne zametke svih zamislivih političkih ideologija i praksi; od svega toga, Nikolić nepogrešivo bira ono najgore u ponudi. Utoliko bivanje istaknutim delom Bašibozluka kod njega ne može biti tzv. mladalačka nepromišljenost, nego vrlo svestan izbor zrelog čoveka. I pri tome najgorem ostaje sledećih sedamnaest-osamnaest godina, i to ne kao neki mali, anonimni sledbenik sjeban u bespućima tranzicije, palanački luzer koji ni sam ne zna ko mu glavu nosi kroz istorijske virove i zemljotrese, nego kao čovek broj 2 cele te nedostojne ujdurme. Zapravo, To Najgore Nikoliću daje – to jest, kroz To Najgore on to stiče – sve što u svom "istorijskom" životu ima, a u "predistorijskom" nije imao: poznatost, status, pare, stotine stambenih kvadrata u glavnom gradu. Vlast i moć, uostalom. Sve ono što se, u popularnoj predstavi, naziva "biti Neko". E sad, neki u takvoj novostečenoj životnoj situaciji jure italijanske manekenke, a neki drugi se posvete opasnijim hobijima. Naravno da nama ovde uvek zapadnu oni gori slučajevi.

Dobro, sve to znamo, ali nije li se Tomislavu N. desilo nekakvo preumljenje? Nije li to sad jedan novi Toma, Dobri Toma, koji takoreći slučajno deli ime i lik sa Zlim Tomom iz loših vremena, pa je evo čak i njemu samom malko aprijatno zbog te nezgodne podudarnosti ličenja na samog sebe? Razmišljajući o tome, nužno mi na um pada Đilas. Milovan, ne Dragan. Milovan Đilas bio je tvrdokorni vernik i surovi sprovoditelj jedne ideologije bazično emancipatorskog potencijala, ali i trajno kompromitovane svojom radikalno nasilničkom prirodom i praksom (barem, je li, sa "sentimentalnog" stanovišta nas "građanskih mekušaca", minus progledali Pešić, Luković & co.). U jednom trenutku Đilas se javno odriče svojih verovanja, uviđajući njihove užasne konsekvence. To Đilasovo radikalno odricanje urodiće radikalnim posledicama po bar dva osnova: "spoljašnji" je njegovo teško ispaštanje koje uključuje dugogodišnje robijanje i višedecenijsku izolovanost i javnu nevidljivost, a "unutrašnji", važniji, jeste da Đilas zapravo ostatak života posvećuje preispitivanju korena sopstvenih zabluda.

Šta je, međutim, s Novim, "preumljenim" Nikolićem? Ne očekujem ja od njega ni da završi u bukagijama ni da napiše političko-filozofski traktat, ali nevolja je u tome što Nikolić, Vučić & co. zapravo nikada i nikako nisu stavili do znanja da bi u njihovom takoreći dojučerašnjem političkom delovanju bilo ičega fundamentalno pogrešnog. Ne, oni su naprosto do juče bili radikalni nacionalisti (sa svim, neretko krvavim, što uz to ide), a danas su, je li, nešto drugo, ne zna se tačno šta, ali i tada i sada oni su bazično Na Pravoj Strani i nemaju nikakav problem sa samima sobom, pa im je otuda nejasno zašto bi iko imao neki fundamentalni problem s njima. Nema stvarnog sećanja, nema samorefleksije, nema tu zapravo ničega. Baš ničega.

Čega je, dakle, ime Nikolić? Da, baš toga je ime Nikolić: ime Ničega, onog Ničega koje je onomad vrištalo na mitinzima, pa orgijalo po ratištima, pa besnelo po Srbiji, a sada se, kao biva, smirilo i sazrelo, "uvidelo stvarnost". Nije, međutim, sazrelo uopšte: samo je ostarilo, to je sve. Nema sazrevanja bez samorefleksije, sve ostalo je trućanje.