U taktičkim igrama sa smrću, pogotovo tuđom, mogu se skupiti politički poeni, ali je novine teško napraviti. Ne samo jedan čitalac zamerio nam je da je prošli broj bio mrtvozornički – samoubistvo Milana Babića, smrt Frana Cetinića, godišnjica smrti Stojana Cerovića – a pošto smo i mi bili svesni koncentracije ovih fatalnih tema, obeležavanje trogodišnjice smrti Zorana Đinđića, analizu njegovog političkog nasleđa, iz taktičkih razloga smo pomerili za broj koji je pred vama. A onda je u subotu umro Slobodan Milošević. U političkom smislu ovaj broj "Vremena" otvara se i zatvara s te dve teme. Sudbina, ciničnija nego što bi to bilo pristojno, priređuje ovakve prilike: dva sasvim suprotna pola srpske politike, polovi straha i nade, opisuju savršen krug srpskog dvodecenijskog stradanja i borbe da se nešto promeni. Cela nova politička istorija Srba sabija se u 11. i 12. mart kao potpuna teza i antiteza iz kojih živi mogu izvući pouke, ako je ovde bilo kome stalo do učenja. Varaju se, međutim, oni koji misle da je ovo poslednji čin drame. Simbolika smrti mitski je zamajac politike. Duel se nastavlja.