Da sam barem vladika, pa da pozovem parohe iz moje eparhije: "Šta mislite, braćo draga, zašto sam vas u ovako lepom broju okupio?" Sveštenici se zgledaju, neki se smijulje kao u danima kad behu mladi bogoslovi, a ja ti njima: "Zato što na hramovima vama poverenim ne rade satovi! Kako ste se mogli navići da vam kazaljke na onim lepim brojčanicima stoje uvek na istom mestu, jedne se zaustavile blizu jedanaest sati, da li noću, da li danju, sam Gospod zna, izgledaju kao dva naherena cveta u vazi bez vode, druge skazaljke zastale obe na donjoj polovini, vise kao sasušena trepetljika, nema na njima još pola osam, i neće nikad ni biti! Na trećim satovima frtalj deset: ruke raširene u susret od kojeg isto nema ništa!"

Parosi vrli iako iznenađeni jedinom tačkom dnevnog reda pravdaju se da sat uveliko nije radio kad su oni stupili na dužnost: "Pa ja ne velim, braćo, da ste ga lično i svojeručno vi pokvarili, ali to vam je kao da na crkvi niste opravili krov ili oluk, a meni kazali: ‘Vaše preosveštenstvo, prokišnjavalo je još pre nego što sam se primio dužnosti!’. Vaše je da Hram Gospodnji čuvate kao da je vaša rođena kuća, pa i bolje nego što čuvate svoju kuću, bezbožni partizani su u ustav upisivali da se društvena svojina mora čuvati i unapređivati, da joj se mora prići sa pažnjom dobrog domaćina, a vi, braćo, kakvi ste domaćini ispali? Pred kućama u kojima živite sa svojim lepim popadijama stalno vidim mešalicu, cement, pesak, građu, afrakciju, mnogi od vas dali su da im se u dvorištu od drveta istešu i sagrade prekrasne besedke, srce mi je puno kad to vidim, tu u rano jutro ili u letnje predvečerje sedite vi sa članovima crkvenog odbora i dogovarate se kako da Crkva bude od što veće pomoći i koristi parohijanima, i kako da parohijani uzvrate Svetoj materi za njenu dobrotu, ali nikako da dođu na red satovi!"

Trojica popova daju mi za pravo, ali nema, vele, u Banatu majstora kadrog da opravi prastari, zarđali mehanizam, pripravan na ovakav izgovor kažem im da ima u Mostaru slikar koji voli crkvene satove, ima alat, znanje i volju da ih opravi, došao bi na lice mesta, evo njegove adrese i telefona, pogodite se sa njim i kad dođem sledeći put na Malu Gospojinu neka me sačeka brojčanik čist i jasan, razgovetan kao što je bio pre pedeset godina, a skazaljke neka na sve četiri strane sveta pokazuju tačno vreme!

Onda bi se neko od sveštenika, osećajući da vakela ma koliko opširna i dosadna bila ide ipak svome kraju, osmelio da kaže kako crkveni sat nema značaj kakav je nekad imao, kad nije svako domaćinstvo ni imalo sat, nego su se svi rihtali prema crkvenom satu: "Sad svaka ako se sme reći šuša, svaka krštena duša, ima nekoliko ručnih satova, svaki mobilni telefon ima i sat i budilnik, svaki kompjuter pokazuje koliko je sati, televizija i radio stalno ponavljaju koliko je sati i koliko je stepeni Celzijusa…" – "U pravu ste kad kažete da blagosloveni napredak nije mimoišao ni selo u koje ste raspoređeni, ali bi sat morao da radi i da pokazuje ono za šta je smišljen i zbog čega je pre možda i sto godina sa mukom podignut na crkveni tavan. Crkva je zahvaljujući i tome satu bila viđena kao gospodarica vremena: njen je sat stajao nad selom kao zvezda, u njega su seljaci gledali kao mornari u Severnjaču, crkvena su zvona pozivala na jutrenje, na večernje, ona su glasila da je neko umro, stariji ljudi su po tome da li se čuje prvo malo zvono znali je li umro muškarac ili žena, sa crkvenog tavana čule su se klepale, i neće mi sad neko reći kako se moglo i bez njih?! Znalo se i bez klepala koji je svetac, ali su one bile deo praznične radosti! U Austriji nisam video nijedan sat, crkveni ili gradski, da ne radi, ili da ne pokazuje tačno vreme! Ako nećete da opravljate satove, ako držite da ih je vreme pregazilo, što je nemoguće, jer ga oni mere i čine vidljivim, pretvorite te brojčanike u bilborde, osvetlite ih i fontom Miroslav ispišite reklamu koju imate u crkvenim kalendarima: Umoljavaju se verni da sveće kupuju u crkvi. Ili nešto drugo."

&

U radionici mog druga Koleta (za gradnju i popravku tambura) na zidu stoji sat, ne radi, Kole izađe da ocu servira ručak, ja iz vokmena izvučem bateriju i stavim je u sat, naštelujem ga, domaćin primećuje promenu još sa vrata i smeje se: "Šta je, morao si da intervenišeš!?" – "Jesam, mada ti ovde možda i ne želiš da znaš koliko je sati, imaš ovaj odličan šporet, miriše drvo, trinje, tutkalo, baš te briga koliko je sati, ali onda ne može da bude na zidu sat!" To je bilo pre nego što će se pojaviti film o Đinđiću, koji je videvši da nad ulazom u fabriku ne radi velelepni sat poželeo da se vrati! Da, jedno su sveštenici, drugo sam ja. Ja navijam sat u kući iz koje su svi otišli, nekada se navijao na dve nedelje, sad, iako repariran, radi sedam do osam dana, to i onaj crveni ugrušak koji promakne na satu za struju jedine su žive stvari tamo, volim kad se vratim kući, a sat još radi: kad je u sobi tišina i kad šetalica nepomična visi, pa jasno vide inicijali proizvođača, to je kao kad u filmu prikažu elektrokardiogram, a on se nakon silnih amplituda odjednom uzravnio: linea!