Saradnja s Haškim sudom nije moralno pitanje, nije čak ni političko, a nije u prvom redu ni međunarodna obaveza. To je obaveza poraženih prema pobednicima. To ne znači da je sve što je u vezi s tim sudom stvar čiste sile i nepravde, a ne znači ni obrnuto. Onaj ko pobedi svakako je jači, a što se pravde tiče svako za sebe prisvaja koliko može, pa na kraju ispadne da i to ima veze sa silom.

Biti poražen je dovoljno neprijatno, gore od toga je ne priznati poraz. Cela drama oko izručivanja i neizručivanja optuženika u Hag svodi se na spor, prividan i lažan uostalom, između onih koji priznaju i onih koji ne priznaju poraz. Ovi drugi, Koštunica i DSS, dakako su manje iskreni pošto sasvim dobro znaju da oko tih izručenja nema mnogo pogađanja. Oni se, dakle, za potrebe propagande i demagogije, samo pretvaraju da ne priznaju poraz.

Osim DOS-a i DSS-a ovde se mogu naći još dve ekstremnije pozicije u odnosu na stanje poraženosti i obaveze koje otud proizlaze. Tako deo takozvanog nevladinog sektora na srpskoj strani ne vidi samo poraz nego i ukupni greh a obaveze prema Haškom sudu ponekad se opisuju, ne bez zluradosti, kao zaslužena kazna i vrhunska pravda. Moral na koji se pozivaju je prestrog, neprimenljiv na ljudske poslove i deluje gotovo sadistički kad se poraženoj i slomljenoj zemlji ispostavi imperativ da se bavi ispovedanjem i pokajanjem. Ovi pravednici obično su nezainteresovani za bilo koji drugi zločin i nepravdu i nikako ne veruju da tamo gde vide krivicu mogu da postoje i neka patnja i nesreća. Oni se obično užasavaju zbog nerazumevanja i nemilosrdnosti prema "drugima" i ne veruju da se može preterati u surovosti prema "svojima".

Na drugom kraju su ostaci Miloševićevog fronta otpora koji je propao pod parolom "kurčićemo se do kraja" (beogradski grafit). Oni ne priznaju ne samo pravdu, pogotovu ne hašku, nego ni silu, pogotovu ne onu najveću, američku. Njihovo vreme tek dolazi, čim se stvari u svetu malo srede i čim Osama bin Laden dođe na mesto Kofija Anana. U ovo društvo spada i ono nekoliko mladih i, recimo, nevinih vernika krajnje desnice ili levice koji glume borbenost i fanatizam, ali se uglavnom samo zamlaćuju i gube vreme. Kojeg srećom imaju na pretek.

Nezgodna strana srpskog poraza je što nije toliko očigledan, što je donekle simboličan, kao što je i rat koji je izgubljen bio pomalo nestvaran, protivnik je bio nevidljiv, a i revolucija u kojoj je potom srušen Milošević bila je takođe više simbolična nego realna. Zato sad imamo jednu apstraktnu okupaciju bez ikakvih stranih trupa, gde se volja okupatora sprovodi daljinskim upravljačem, uz pomoć diskretnih finansijskih pretnji i obećanja.

Ovo stanje iziskuje od političara povećanu odgovornost i oprez, pošto izgleda da je dosta lako podvaliti narodu koji nema mnogo iskustva s daljinskim upravljanjem i možda ne razume da je i simbolična okupacija dovoljno stvarna da nam, ako zatreba, zagorča život. To znači da je Koštunica napravio ozbiljan prekršaj kad je dopustio da mu stranačka strast za skupljanjem poena utiče na stav prema izručenjima optuženika u Hag. Đinđić je to efektno iskoristio praveći manevar povlačenja i tobožnjeg odustajanja od izručenja.

DOS i Đinđićeva vlada ne misle i ne tvrde da su srećni što im se daju rokovi i diktiraju uslovi. Optuživati ih za preteranu, nepatriotsku revnost u saradnji s Hagom, providno je i jeftino, tako da će oni iz ovog okršaja po svoj prilici izaći kao pobednici i nadoknaditi ono što su izgubili u aferi Perišić. Ta stranačka poentiranja inače su malo suviše učestala, a još je gore to što se pri tom potežu i u igru ubacuju sve krupniji državni interesi. Ali, od ovih postmiloševićevskih ekipa očigledno ne možemo očekivati niti ćemo dočekati ništa bolje, a valjda ćemo imati sreće da sve ovo preživimo.

Bilo bi, naravno, za sve nas korisno ako bi glavni akteri iz ovog okršaja izvukli pouku i ustanovili pravilo da se Miloševićev poraz ne eksploatiše i da se ne pronalaze naknadni i sporedni krivci na levici ili desnici, barem dok ne zarastu najdublje rane. Koštunica i njegovi morali bi, dakle, da za sebe pronađu neki drugi tekst, s manje patriotskih fraza. Konzervativna pozicija može da se zastupa veoma ubedljivo, bez ideološke zadrtosti, ali za to nije dovoljno jedino da Koštunica izgleda ozbiljno.

DOS i Đinđićev blok su takođe malo preterali s pričom o sankcijama, američkim pretnjama, spoljnim obavezama i uslovima za ulazak u Evropu. Ako nastave s neprekidnim zastrašivanjima i uslovljavanjima, narod bi se mogao malo zamoriti i zatražiti predah na toj prestrmoj uzbrdici ka Evropi. Osim toga, oni su se izložili rizku da Amerika i Evropa reaguju malo blaže, da malo progledaju kroz prste i tako donekle daju za pravo Koštunici i DSS-u. To se već dogodilo u špijunskom skandalu kad je Vašington hapšenje svog diplomate podneo mnogo bolje nego što su predviđali neki Vladini predstavnici.

Najzad, za Vladu je opasno da izručivanja opravdava finansijskom podrškom, pošto ispada da trguje ljudima, a može se pokazati da su u pitanju male pare. U tom slučaju poniženje postaje naročito nepodnošljivo. Najbolji praktični smisao saradnje s Hagom bio bi u tome da se Srbija prosto što pre skine s liste osumnjičenih ili dežurnih krivaca, potencijalnih neprijatelja Zapada i izgubi se iz vidnog polja raznih vašingtonskih krokodila. Dok ne naučimo da izgledamo dopadljivo, mogli bismo da malo vodimo spoljnu politiku nevidljivosti.