Završna reč: Presude iz kabineta

Otkad se vratio sa "čarobnog brega", Aleksandar Vučić je povećao svoje sveprisustvo u javnosti. Otpočeo je, pravo iz aviona, pompezno objašnjavajući ko je hteo da spali kuću nesrećnog novinara iz Vrčina (o tome opširnije na stranicama ovog broja "Vremena" koje slede).

Tužilaštvo je u ovoj fazi postupka, prihvatajući Vučićevu argumentaciju, optužilo predsednika opštine Grocka da je podstrekivao druge na delo protiv – opšte sigurnosti. Kada je napad drugačiji, domaće krivično zakonodavstvo na raspolaganju ima dve posebne grupe krivičnih dela čiji je cilj zaštita ljudi i imovine (krivična dela protiv imovine i krivična dela protiv života i tela)

Sofija Mandić u autorskom tekstu za "Peščanik" konstatuje da "ono što počne neovlašćenom i sugestivnom izjavom predsednika ne može se dobro okončati. Ono što počne kao napad na novinara zbog njegovog rada, a okonča se kao nasumični požar, ne može imati dobar epilog na sudu."

S druge, tek poneka stidljiva rečenica, ako je i toga bilo, napisana je i izgovorena povodom završne reči odbrane Miroslava Miškovića. Ali, gde ste mogli da pročitate ovo što sledi:

"Vaša presuda prevazilazi značaj rutinske presude vašeg svakodnevnog posla.

Oslobađajuća presuda je potrebna pravosuđu Srbije i građanima Srbije.

Ona je potrebna da bi dala veru svakom pojedincu da se presude u Srbiji ipak mogu donositi u sudu, a ne izvan njega, u kabinetima onih koji nisu sudije. Samostalnost pravosuđa se ne dokazuje u svakodnevnom rutinskom radu, već na ovakvim predmetima. U predmetima u kojima je najavljena borba protiv korupcije, a reč korupcija u spisima nije ni pomenuta. U predmetima gde je javnost oblikovana da tužilac i policija imaju dokaze, a policija nije podnela ni prijavu, a dokaze tužilaštva nismo ni videli. U predmetima u kojima su političke elite mnogo puta najavljivale presudu.

Vaša presuda je mera nezavisnosti pravosuđa. Ona mora da bude oslobađajuća jer je to zahtev Zakona. Danas je hrabrost potrebna da bi se primenio zakon. A primeniti zakon znači da ćete osloboditi Miroslava Miškovića". (Ceo tekst završne reči vidi ovde)

U oba "pravna slučaja" reč je o oblikovanju javnosti koja odgovara ovima što su na vlasti, pa kad se tako igraju s pravosuđem, možemo samo da zamislimo šta rade u oblastima u kojima nema pisanih tragova.

Oblikovanje javnosti glavni je posao, a ako zbilja idu i izbori, biće i jedini posao Aleksandra Vučića i njegovih.

Moć: Ne mogu mi ništa ni uz sabiranje Slovenaca

Na zajedničkoj konferenciji za novinare sa predsednikom Slovenije Borutom Pahorom, Vučić je negirao da u Srbiji postoji politička kriza i naveo da izbori u takvim situacijama uvek daju najbolji odgovor. "Sve te političke stranke koje učestvuju na izborima, plus da dobiju sve glasove ljudi koji izlaze na izbore u Sloveniji, što je oko milion ljudi, opet ne bi pobedili. Tolika je to kriza", pa je dodao: "A lista stranke čiji sam predsednik uvek na izborima dobija sve više glasova, a oni sve manje. Sada su u slobodnom padu. Za nekoliko nedelja sa 16 su spali na 12 odsto. Jer ljudi nisu za dreku i buku nego za ozbiljnu politiku."

Ne bi me začudilo da je Vučić u pravu. Sve učestalije i agresivnije čitaocima dnevne štampe i gledaocima televizija servirana je slika opozicionih lidera kao lopova, tajkuna, ludaka i izdajnika, koji i nisu ništa drugo zaslužili nego da budu zgaženi i samleveni. Glas napadnutih liči na vapaj čoveka izgubljenog u pustinji.

Osim predsednika Vučića, funkcioneri vladajuće stranke i razni tzv. analitičari i novinari, koji u svakom TV studiju duže po jedan sako da bi imali svežu preobuku, utrkuju se u etiketiranju, neargumentovanom kritikovanju opozicije i isticanju njenih loših namera i "paklenih planova", dok je u isto vreme protivnicima režima prostor u svim velikim medijima gotovo potpuno uskraćen. Predsednik države i njegovi trabanti koristili su svaki povod da optuže predstavnike opozicije za sve što u Srbiji nije dobro, da su uništili i pokrali sve što su mogli, dok su na stranicama dnevnih listova anonimni izvori ili tajni dokumenti stranih obaveštajnih službi otkrivali zavere protiv države i najavljivali da opozicija sprema haos i krvoproliće, dok se, naravno, Vučić predstavljao kao spasitelji nacije od tih "snaga haosa i bezumlja".

Zamena teza: Sloboda govora i sloboda informisanja

U najnovijoj analizi Nove srpske političke misli navodi se: "U Vučićevoj viziji Srbije postoji samo ničim ograničeni suveren, za kim stupa vojska sledbenika, dok je nad političkim protivnicima režima sprovedena temeljna diskvalifikacija, a lideri opozicije su u medijima svedeni na bića koja s predsednikom i njegovom vojskom nisu moralno ravnopravni, pa stoga ne mogu imati ni legitimne zahteve koji se moraju uvažiti."

Kad se makar jedna laž ponovi sto puta, onda nije ni čudno da grupi opozicionih partija koje su za sada "nemi sledbenici" građanskih protesta rejting počne da pada.

Već je uočeno da ljudi na vlasti svesno brkaju babe i žabe, pa govore o slobodi govora radije i češće nego što koju prozbore i o slobodi medija. Zbilja, demonstranti po ulicama Srbije mogu da kažu sve što im je na duši, ali, brajko moj, teško je i gotovo nemoguće da će drugi ljudi to negde videti i pročitati.

Podela na "naše" i "njihove" i isključivost koja se pri tome ispoljava prelazi granice podnošljivosti i sumorno zvuči izjava Aleksandra Vučića, nakon skrušene a odglumljene izjave na panelu u Davosu, da stanje u medijima nije dobro, ali da očekuje da će za "godinu, dve" sve da bude u redu. Samo on da dobije još jedne izbore, a u međuvremenu, ko crkne – crkao je.

Što se "Vremena" tiče, kud proteče ovih trideset godina, sačekaćemo i to – "godinu, dve." Možemo mi i duže ako do tada ovaj kurvaluk ne prođe.