Eto, podneo je ostavku Vladimir Popović Beba i sad bi mediji u Srbiji morali da odahnu, barem oni koje ovaj čovek nije tužio sudu. A ni oni koje jeste nisu mnogo zabrinuti i čini se da ne veruju da mogu izgubiti sporove. Urednici koji su odlazili na brifinge tokom vanrednog stanja žalili su se na Popovićev komesarski manir, mnogi su tvrdili da ga se plaše, a kad vam to neko kaže, nema druge nego da mu verujete.

Dakle, trebalo bi da je njegov odlazak veliki dan za slobodu i nezavisnost štampe. Nemam ništa protiv da neko to proslavi, mada deo zasluga za taj uspeh očigledno pripada američkom ambasadoru. Osim toga, reklo bi se da je Popović ipak nekako suviše lako pristao da ode, to jest biće da su priče o njegovoj svemoći bile preterane.

Ovih dana ili nešto kasnije otići će još jedan od svemoćnih, guverner Narodne banke Dinkić. Između njih dvojice ima mnogo razlika, od kojih je najupadljivija ona u odnosu prema javnosti. Jedan, naime, jako voli da se pokazuje, da govori o bilo čemu, čak i da peva, a drugi ništa od toga, baš nikako. Pritom, kao za pakost, za odnose s javnošću bio je zadužen baš onaj koji voli da ostane u senci, a ovaj što priča trebalo je samo da radi i da ćuti, tako da bi gotovo imalo smisla pitati zašto nisu prosto zamenili mesta, to jest funkcije.

Ova razlika u držanju Popovića i Dinkića možda je zapravo izraz sličnog odnosa prema poslu, to jest u oba slučaja radi se o pojačanom apetitu prema vlasti. Uglavnom nije sporno da su obojica veoma sposobni ljudi, ali skloni samovoljnom menjanju i kršenju pravila. Popović je morao da bude otvoren, uvek pristupačan i ljubazan prema štampi, a bio je konspirativan, davao je povoda pričama da iz pozadine vuče neke važne konce, teško je kontrolisao sopstvenu agresivnost i na kraju zaratio sa svim i svakim.

Dinkić je, kad je postao guverner, tvrdio da je to sve što želi da bude, a onda je ispalo da zapravo želi da bude sve. Ne samo što je uvek imao stav o svemu nego je kao državni službenik osnovao opozicionu stranku i počeo da deluje i spolja i iznutra, sve dokazujući da je to normalno i logično. A da je, barem, pritom pokazao nekakav politički talenat, pa da mu se pomalo i progleda kroz prste. Ali, videla se samo velika ambicija, odsustvo realizma, demagogija, politički avanturizam i strančarenje.

Ne znam da li će neko nešto da nauči iz svega ovoga, ali prilika je tu. Vlada mora da savlada lekciju iz postupanja prema medijima kojima se ne može lako manipulisati, koji se ponekad ne daju zastrašiti, a ponekad ni korumpirati. Vlasti se, međutim nekad s razlogom ljute na štampu pošto u ovoj profesiji ima mnogo onih koji se, sad kad je to lako, upinju da dokažu kako su nezavisni i neustrašivi, pa nemaju mere ni u čemu.

Ako već hoćemo da učimo od iskusnijih i dobro uređenih zemalja, onda bi uz kritičnost i distancu prema vlastima ljudi iz medija mogli da počnu da uvežbavaju i kako se neguje stvarna, slobodna lojalnost prema svojoj zemlji. Ovo je, naravno, nešto što je bilo grdno zloupotrebljavano u bivšem režimu, posebno za ratne potrebe, pa sad mediji jako zaziru od svake vrste odgovornosti i ukazivanja na eventualne državne interese.

U modi je, dakle, sveopšta raspusnost. Polazna pretpostavka je da su svi oni na vlasti lupeži i lažovi, a stvar je novinarske veštine da ih u tome uhvate i stvar je hrabrosti da ih optuže i olaju i ako ih ne uhvate ni u čemu. Ovo je jedna vrsta izopačene društvene igre. Neodgovorna štampa i nepoštena vlast uzajamno se podržavaju i pojačavaju i kad deluju kao da su u sukobu.

Čini mi se da se i spor Vlade i guvernera odvija u sličnom ključu, to jest uz manjak lojalnosti prema zajednici koju svi predstavljaju i kojoj bi trebalo da služe. Ovo je valjda nešto u vezi s tranzicijom ili jednostavno stvar neiskustva, mladosti i nezrelosti cele te ekipe. Krupni prevrati obično dovode do pojave "dece na vlasti", za šta izgleda nema lakog leka. Nema, naime, u opoziciji neke stranke odraslih, te će imati da se sačeka dok ova omladina ne sazna da postoje ustanove starije i važnije od njihovih ćudi i hirova.

Biće da se i pitanje opstanka državne zajednice Srbije i Crne Gore i s jedne i s druge strane otvara iz razloga manje državnih, a više stranačkih i ličnih. U Crnoj Gori zvanično se tvrdi da se afera oko premijera Đukanovića pokreće kad god (i zato što) on govori o crnogorskoj nezavisnosti, ali ako obrnemo uzrok i posledicu, sve nekako deluje logičnije, kao i u svim sličnim slučajevima.

Političari u nevolji uvek su skloni da se zaklone iza nečega krupnog i pokušaju da svoj problem pretvore u javni, opšti i državni. Koliko će u tome uspeti, ne zavisi, međutim, samo od njihove volje. Uređene zajednice opstaju nezavisno od bilo čije volje, to jest nisu prepuštene ničijim, ni ličnim ni stranačkim ćudima, mada ni najsolidnije zemlje nisu imune na teške krize. Ali, tamo gde su deca na vlasti, institucionalne zaštite obično su slabe, pa mnogo toga zavisi od nečijeg domaćeg vaspitanja.

Ni sam ne mislim da je dobro i poželjno da nam u unutrašnjim sporovima presuđuje američki ambasador, makar bio veoma dobronameran. Ali, kako je krenulo, uskoro će rudari, taksisti, penzioneri, nastavnici, doktori i svako ko nečim bude nezadovoljan i na nekoga ljut dolaziti pravo kod Montgomerija da se žali. Što da se čovek zamajava s Vladom i ministarstvima, kad može odmah pred višu instancu.