Postoji iskaz kojim se u poučnom obliku relativizuju stečena i nasledna prava, kako u svakodnevnom životu tako i u politici. On glasi "ovo je sekira mog dede kojoj je moj otac promenio držalju, a ja sam stavio novo sečivo". Rekao bi svako da se o toj jezgrovitoj doskočici mora voditi računa, posebno u politici, jer se tamo često i bolno ispostavi da se odnosi i okolnosti menjaju brže nego generacijsko petljanje oko banalne alatke.

Okamenjenost shvatanja i delovanja pogubna je u svetu gde se odnosi brže menjaju nego što bismo možda voleli i želeli, a mnoge zablude proističu baš iz neuvažavanja te okolnosti.

Srbija se, recimo, još batrga oko odnosa sa Crnom Gorom, Hrvatskom i posebno federacijom Bosne i u grčevima Tome Nikolića porađa se neka druga politika, mada svaki put taj porođaj liči na carski rez. Mora da ga duboko zaseku, mora da se vidi da ga boli, samo što nam ne namigne: eto, šta sve trpim zbog vas!

Rekao bi čovek da je reč o imperijalnoj uobraženosti srpske političke elite. Ima i drugih, manje konkretnih potvrda o neshvatanju mena dedine sekire.

Čitave političke grupacije gotovo samoubilački istrajavaju u šablonizovanju političke scene u okvire pretpetoktobarske Srbije, slabo uviđajući da od novih perjanica srpske politike ne mogu da naprave Slobodana Miloševića.

Teško je objasniti, osim ukoliko nije reč o vrlo ličnim interesima, toliku upornost u traganju za arhineprijeteljem. Takav politički pristup aktuelnoj politici zamagljuje i sasvim umesne kritike i primedbe ovoj vladi i, u suštini, vodi u političku defanzivu.

Dedina sekira o kojoj je ovde reč najmanje je dva puta promenila držalju i sečivo, pa potpuno anahrono izgleda svaka politička priča koja istrajava u dokazivanju da je ovde sve kao što je bilo ili da je još gore, što parlamentarni srpski liberali uporno dokazuju, aman sami sebi.

U tom smislu ne bih preporučio ni vladi da se mnogo diči pomacima na kosovskom frontu. Vrlo je mogućno da se tek tu okolnosti brzo promene, kao što su se, u ovom trenutku, okrenule u pravcu održavanja postojećeg stanja što bi da nam predstave kao nekakvu pobedu, dok racionalan pristup tom pitanju govori da je za Srbiju bolje da se pronađe neko rešenje nego da se iscrpljuje u isterivanju međunarodne pravde u sporu oko teritorije kojom se ne može upravljati i naseljene žiteljima koji su većinom neprijateljski raspoloženi prema nama, baš kao i mi prema njima.

Teško je reći šta je prava mera za rešenje tog spora koji je nedovoljno plastično opisan i kad se uporedi sa susretom dva jarca na brvnu. Ali, sigurno je da to nije rezolucija o Kosovu koja je zdušno i impozantno većinski usvojena u Skupštini Srbije i koja, u osnovi, polazi od ideje da je reč o dedovini, što godi mnogom uhu, ali je to zgodnije za pevanje uz gusle nego za pregovore u Evropskoj uniji.

Sposobnost neke vlade i sposobnost političke elite da upravlja društvom i kad se vlade menjaju, meri se, u suštini, spremnošću da se shvate promene u okruženju i da se aktivno traga za adekvatnim rešenjima, pa bilo da je reč o opozicionoj politici, bilo da je reč o odnosima vlasti sa državama koje su od visoke važnosti za potrebe građana Srbije, bilo da je reč o kosovskoj dedovini…

Pragmatičan pristup Ivice Dačića i Aleksandra Vučića svakoj novotariji onih koji su uobrazili da upravljaju svetom nije loš u smislu promene ovdašnjih političkih navika. Ono o čemu moramo da mislimo jeste cena odnosa unutar Srbije. Ako njih dvojicu, s dedinom sekirom u rukama, podržava takozvana međunarodna zajednica, to još nije razlog da se ta sekira overi na našim vratovima, jer svet ne zanima šta naši misle o vašima.