S vremena na vreme volimo da spekulišemo o tome kako bi izgledao raspad SFRJ da je u to vreme postojao internet u današnjem formatu. Obično se to radi o kakvim godišnjicama. Sada je, izgleda, red da se o tome zapitaju Amerikanci.

Deset godina je od 11. septembra (onog 11. septembra) i ta komemoracija otvara brojna pitanja i u IT sektoru. Ne bez razloga, jer je za mnoge tehnološke firme i servise taj događaj bio prekretnica, počev od toga da kada postavljaju novi sistem razmišljaju o najneverovatnijim opasnostima, recimo da avion udari u zgradu. Bio sam prisutan na predstavljanju serverskog sistema kojom prilikom su inženjeri objašnjavali koji kalibar granate i koju količinu eksploziva mogu da izdrže zidovi oko njihovog kompjutera. Niko u sali nije prevrnuo očima, naprotiv, čini mi se da ih je to zanimalo više od terabajta.

Ali, vratimo se na to kako bi izgledao taj dan da je bilo društvenih mreža. Neki analitičari misle da je danas takav napad teško izvesti jer bi već neko iz otetog aviona uspeo da pošalje poruku na Tviter o tome šta se događa, pa bi to alarmiralo sve redom, brže i bolje nego SMS. Avioni su danas opremljeni internet konekcijom, a i da nisu, na nižim visinama moguće je uhvatiti signal mobilne telefonije. Veruje se da ne bi trebalo više od nekoliko minuta da se potvrdi autentičnost poruke i da bi to bilo dovoljno da odgovarajuće službe reaguju. Mada me kopka ko bi izdao naređenje da se obori putnički avion pun američkih građana iznad Njujorka u vreme kada niko nije ni pomišljao da bi otmičar zaista mogao da ga zabije u soliter.

Opšte je ubeđenje da bi socijalne mreže reagovale brže od medija i da bi se relativno brzo uspostavila dobronamerna društvena svest, tačnije pokušaji da se manipuliše i zloupotrebi situacija bili bi gurnuti na marginu.

Još jedan od nauka je da je u kritičnim situacijama bolje slati SMS poruke (ili tvitovati) nego pozivati bližnje telefonom. U ovom drugom slučaju mreža se brzo zaguši, dok poruke i tvitovi uspevaju da prođu i u najvećoj gužvi. Sporije, ali prolaze.

Jedanaesti septembar doneo nam je i mnogo oštriju kontrolu mreže. Pitanje da li država ima pravo da zatraži na uvid bilo koju informaciju ne postavlja se. U razvijenijim društvima traži se, doduše, da se to radi na legalan način. Ako može, to jest.

Prema pisanju "Veniti fera", negde tokom 1999. Amerikanci su bili u ozbiljnim pregovorima sa talibanskim vlastima u Avganistanu da im naprave internet i mobilnu telefoniju u celoj zemlji (bilo je lakše nego da razvlače žice), što je bio izazov jer ta zemlja tada nije imala baš nikakvu infrastrukturu. Od projekta se odustalo posle nekoliko meseci zbog nezainteresovanosti Klintonove administracije, bilo im je skupo i činilo se nepotrebno. Sada saznajemo da bi svaki telefonski poziv i i-mejl razmenjen u Avganistanu bio na uvidu službama u američkoj bazi Fort Meid i da mnogi u SAD žale zbog te propuštene prilike.

Danas imamo i Fejsbuk i Tviter, i bežični internet, mobilnu telefoniju na svakom koraku, bekap servere i zidove, prave i softverske, oko njih, ali nam ne nedostaje ni ratova ni krize. Biće da nije sve u brzom internetu.