Malo ko će se toga danas setiti, ali pre tačno deset godina, krajem marta 1999, Srbija je za dlaku izbegla vojnu intervenciju NATO-a. Još od jeseni 1998. trajao je ogroman pritisak na Miloševića, diplomatski, politički, ekonomski, obaveštajni; cilj je bio da se Beograd natera da obustavi akcije na Kosovu i da de facto prepusti dobar deo Kosova vršljanju UČK. Milošević je, činilo se, bio ozbiljno rešen da ne popusti ni po cenu neke vrste "bombardovanja" (zauvek će ostati nemoguće pouzdano proceniti šta bi to tačno bilo, to jest koliko bi trajalo, kako bi izgledalo i kakve bi krajnje efekte polučilo), tadašnji američki predsednik Klinton nije mogao da dozvoli takav "udar" na autoritet jedine velesile, i… sve je to zakonito vodilo ka mogućoj katastrofi nesagledivih razmera. Niko još nije ponudio verodostojno objašnjenje šta se to u poslednjem trenutku prelomilo (neki tajni sporazum čiji smisao i dalje ne proziremo? američki unutrašnji razlozi? uticaj Rusije i Kine?), tek, od vojne intervencije nije bilo ništa, a Zapad je Srbiju prepustio njenoj samoizabranoj sudbini, strpavši je u "karantin" bez presedana na tlu Evrope, okruženu "sanitarnim kordonom" lojalističkih zemalja. I tu smo i dan-danas: ili u karantinu, ili u izgnanstvu. Milošević je taj karantin shvatio kao odustajanje od Srbije, kao prećutnu dozvolu da "unutra" radi šta hoće; tja, sada znamo i šta hoće, ako ima ikoga da nekada nije znao.

Ne znam je li tome razlog ovo šućmurasto proleće ili čemerna emigrantska dokolica (kako misli moja drugarica i komšinica Svetlana Lukić, glavna urednica radija free.b92.net), tek, ovih dana mnogo razmišljam o tome šta bi bilo da je bilo drugačije? Da su nas, naime, bombardovali? Bilo bi strašnih razaranja i stradanja nedužnog sveta, to je sigurno, ali šta bi bilo posle – pošto ni to ne bi moglo trajati doveka? Da li bi to moglo ikako pomoći svrgavanju sve mahnitijeg tiranina i možda nekoj sasvim drugačijoj i boljoj budućnosti Srbije? Verovatno se samo zanosim, verovatno bi bilo samo još gore nego što jeste (ako može gore?), a uostalom, ima nečega nepodnošljivo amoralnog i ciničnog u maštanju o mogućim kolateralnim benefitima nečega tako strašnog kao što je rat. Zato te ionako jalove misli odagnavam od sebe, kao dosadne peštanske zunzare.

Ono o čemu ipak "smem" da razmišljam jeste ovih naših deset očajničkih godina. Uskoro će tačno devet leta otkad sam u emigraciji, svih tih godina zajedno sa kolegama ovde pravim portal www.vreme.org; naravno, nije to neka glamurozna sudbina, više podseća na one iz literature Sergeja Dovlatova, ali do đavola, ponosan sam na to što smo se održali, samo jedan jedini od nas ostao je u zemlji "zarad višeg patriotskog naloga", da u(ne)ređuje režimski falsifikat "BPEMEHA"; dan-danas ponekad sanjam naše prostorije u Mišarskoj, kivno zamišljajući kreature koje ih danas skrnave. Žare ponekad kaže da ne valja žaliti za prosutim mlekom; okej, znam, ali čovek tu sebi ne može pomoći.

Kako god bilo, deset je godina prošlo, a naš se mili diktator drži bolje nego ikad. Stalno kolaju glasine da ima problema sa srcem i pritiskom, ali to je pre izraz zlobne frustracije nemoćnih nego bilo šta drugo. Nikada nije voleo mnogo da se pojavljuje, a poslednjih godina jedva da promalja nos iz svog dvorca, ideološke objave i smernice odavno je prepustio svojoj umnoj gospoji, a tu je bogme i premijer Vučelić sa svojim soptavim siktanjem na "spoljne i unutrašnje neprijatelje svih boja", verni novinarluk, decentni g. Rektor od sorte prosvećenih nacionalista i ostala poštena inteligencija… Hm, unutrašnje neprijatelje? Zar ih nisu već sve pobili i pozatvarali do sada? Zoran Đinđić i društvo trunu na robiji već osam i po godina, ceo svet zbog toga protestuje, uključujući sve one čomskije, žižeke, bonoe i ostale habermase, ali kao da naš Vođa mari za to?! Dok mu je ruskog espapa i Lukašenkovog bratskog pokroviteljstva, ne mora mnogo da brine. Ona nepojamna beda od preostale "lojalne opozicije", predvođena neverovatnim Koštunicom, ionako službouljudno smatra da "nije trenutak" da se bavi takvim tričarijama kao što je masovni progon političkih protivnika režima – srećniji idu u zatvor; ostali na front, gde im se, gle, nekako izgubi svaki trag – i to baš "sada kada se borimo za naše sveto Kosovo".

A i ta je borba plodonosna, ubilo se: neprestane mobilizacije po Srbiji godinama su tek brutalno nahvatavanje topovskog mesa; a tamo dole, Srbi i Albanci, prepušteni jedni drugima na nemilost, kolju se već deset godina, i šta imamo na kraju? Desetine hiljada mrtvih (tačne brojeve svi kriju), bezbroj sakatih, dva poludela društva unutrašnje tiranski strukturirana, a da Kosovo na kraju nije ni "albansko", a kamoli da je "srpsko". Zapravo, nije ničije, i pitanje je hoće li tamo ičega vrednog preostati, pa da jednom bude nečije. Ipak, izgleda da je tačno ono što je najpre izgledalo kao blesava šala: da je pošemereni dedinjski tiranin rešio da se krajem juna ukaže na Gazimestanu, da proslavi dvadeset godina od svog prvog ukazanja; samo on zna šta tu ima da se proslavlja. Kako god, sve će to biti vrlo rizično, okolo su borbe i učkovska uporišta, ali Miloševiću je, to mu se mora priznati, samoljublje jače i od straha.

Znam da će ovaj tekst zatrpati stotine nestrpljivih komentara tipa "to su samo sterilne emigrantske lamentacije, ali šta nam je činiti?". Ne znam. Nisam pametan. Čini mi se da su nas svi ostavili da istrunemo, u zemlji od bede i straha, u emigraciji od čemera. Tokom osam godina administracije predsednika Ala Gora, srpska ilegalna opozicija dobijala je nešto crkavice i tapšanja po ramenu, ali šta je to promenilo? Videćemo šta će uraditi republikanci. Ma, šta će uraditi?! Šta uopšte može da se uradi?

Pa ipak, nezadovoljstvo u zemlji je sve veće, a Diktator sve teže nalazi verne telohranitelje tog režima. Pući će i taj čir, uskoro, mora da pukne, i to će biti jedan veličanstven događaj, mada će mnogo smrada da izleti tom prilikom. U međuvremenu, čitajte vreme.org – ako smete! I pazite se, ljudi!