1. Bolna diskrepanca između načina na koji dolazite do novca i toga kako ga tijekom godišnjeg odmora trošite

Ničega se ne sećam tako živo, ni zalaska sunca, ni bonace, ni pesme zrikavaca, ništa na odmoru nije tako snažno i tako postojano kao društveni pritisak da odrešite kesu: šta je pet evra da te brod odveze na čistu plažu i da te za iste pare vrati? Da, ali nas je dvoje (troje, četvoro etc.), nama treba trista evra samo da umaknemo sa plaže koja nam formacijski pripada, ali koja je prenaseljena i iskreno rečeno prljava!

Asura od prirodnih ekoloških vlakana rogoza zaostala od prošlog leta nije više od koristi, plaže su načičkane plastičnim ležaljkama, jednom uz drugu, jedva drška suncobrana (koji se posebno plaća) može stati između dve susedne turističke duše: ležaljka je šest evra (Njivice), možete je drugde iznajmiti i za dva, ali ni obala ni more neće biti tako čisti.

Cene espresa slične su našim, ali se na kopnu ponešto i zaradi, na moru si preobražen u čistog potrošača koji nema nijedan slobodan dan, i zaista ti sve donose na noge, krofnice, koktele, na samoj plaži možeš biti izmasiran, za večeru te čeka riba (45 E/kg), avaj, hoću li uživati ako znam da sam za nju radio 2,75 radnih dana? Glumim lakoću, moja paorska narav negoduje, ali, gle, već nema natrag: konobar zahvaljuje na gospodstvenoj porudžbini i odnosi kožni jelovnik sa ugraviranim logom preslavne gostione.

2. Svaki odlazak u inostranstvo šamar je našoj valuti tj. našem nacionalnom identitetu

U I. pitam bih li dinare mogao zameniti za evre: "E, nije vam ovdje mjenjačnica na svaki korak, to vam samo banke rade!" Uđem u francusku banku, ne bave se time, u Novome ima ta i ta banka, e oni vam primaju dinare, tja, mislim se, ko zna po kakvom kursu i uz koliku proviziju, kao provalnik sam kad nakit ili opljačkani novac mora da zameni kod nekoga ko će mu isplatiti manje od polovine vrednosti.

3. Biti turista znači suspendovati dragovoljno vlastitu osebujnost: plaćate da biste dospeli u melting pot

Ako ste pre sezone i izvrdali razgovor o turskim i grčkim letovalištima (kad se veterani-turisti razmeću poznavanjem materije i glasnim preslišavanjem koji to beše prst na helenskoj za turizam otvorenoj ruci, ako ste, dakle, programski otputovali u mesto koje nije svima znano, i tamo ćete postati anonimni redov međunarodnih turističkih snaga, turizam će načiniti od vas prosečno tumaralo i dangubu, biće vam pokazane kao i svima ostalima iste turističke kak se veli atrakcije, tu bog otac ne može ništa!

5. Odlazak na godišnji odmor kršenje je Sv. pisma: gordo se prenebregava Božija zapovest koja predviđa šestodnevnu radnu nedelju i day off

Nije li jedan dan odmora nedeljno dovoljan? Ja prvi od silaska mojih predaka sa Karpata odlazim na letovanje, i kad preda mnom pukne dvadeset dana teške, planske i skupo plaćene dokolice – shvatim koliko sam neprilagođen. Kako da se odmaram i da gledam oko sebe uhiljadosručeno plandovanje? Rade, ma koliko preko volje, ovi što nas poslužuju, rade ovi što nas prevoze brodovima, ali nas neradnika neuporedivo je više i pitanje je dana kad ćemo da im pootimamo te barke, te konobe, sobe i ligeštule: fabrike radnicima, more neradnicima! Zaista, kad muzičar ili kelner završi šihtu, on odlazi tamo gde njegove kolege još sviraju tj. kelnerišu – tek kad gledaš kako tvoji znanci rade ti se odmaraš, a na moru toga nema. Kad te sunce tamo probudi, pomisliš: "Jao, danas opet na brod, pa na ležaljku…" Da si ostao kod kuće, a da ti teče godišnji odmor, bilo bi ti stoput prijatnije: "Uh, probudi me kleta navika, ali ja sam na odmoru, još ću da odremam, pa ću videti šta ću: na pecanje, kod automehaničara, mogu na buvljak, mogu u rasadnik, a ne moram ništa od toga!"

6. Time što odlazim u zemlju koja samo što nije bankrotirala, ili u državu čiji se živalj sukobio na krv i nož sa policijom i među sobom, zar ne ispadam bezdušan? Između domorodaca i turista borba ne jenjava: stranci su odvratni kad su prebogati pa kupuju nekretnine u turističkim mekama (divno rečeno!), odvratni su kad imaju svoje jahte pa se usidre gde im drago, a odvratni su i siromasi koji bi svud nosili svoje peškire, sendvičiće i svoju vodu iz gazdine slavine, što vlasnici i uzurpatori plaža suzbijaju na sve načine. U turizmu se oseća trajno nezadovoljstvo: i domaćini i gosti uvereni su da daju previše i da zaslužuju bolje, kao što čoveka prožme nedostojno čuvstvo da mu pripadaju i karijera, i sudbina, i svojta kvalitetnije od ovih koje ima.

A šta tek reći o odlasku u goste nekome kod koga je vanredno stanje, bankrotstvo ili nemiri?! Kad MIP poduči turiste da idu slobodno u prijateljsku zemlju gde svakodnevno padaju glave domicilnog stanovništva ("Držite se malih turističkih mesta i ni brige vas") – zar to nije odveć samoživo? Samoljubiva koegzistencija, a?! Neka se usijane glave tuku i razbijaju, vaše je da pocrnite, da jedete kuskus i da koristite bazen koji ste unapred platili, a u kakvom će uređenju živeti naši prijatelji stručno nas ne interesuje, mi smo kao junaci Bore Ćosića: neka gori što gori, moramo i mi vatrogasci malko zapjevati u zboru o kojekakvim glupim dogodovštinama…