Lako je nama Srbima i ostalim ravnopravnim građanima i građankama Srbije: mi smo svog Vožda – njanjavog i pozerski samosažalnog čvrstorukaša – izabrali bar za jednu deceniju, pa smo mirni. U okolnom svetu, megjutoa, još teku razna manje ili više neizvesna izborna previranja, ljudi prosto živi nisu šta im nosi dan, a šta noć. Evo, recimo, u susednoj Hrvatskoj tek okončali predsedničke izbore, a do kraja godine im slede i presudni parlamentarni, uz odsudnu bitku desnice i levice za budući profil hrvatskog društva. Kad kažem "budući", ne mislim tek na jedan normalan parlamentarni mandat; ovde su veće i trajnije stvari u pitanju.

No, pre nego što se vratimo Hrvatskoj, a posledično i Srbiji, ajmo malo u jednu od kolevki izborne demokratije, u Veliku Britaniju. Tamo će izbora biti u maju, a već se svakojaka čuda i pokore spremaju. Ima tako izvesni Rasel Brend (ko biva, glumac i komičar; jedna od onih nepodnošljivih estradnih ličnosti "poznatih zbog svoje poznatosti"), lečeni ovisnik koji je utripovao da je neka vrsta revolucionarnog new age mesije, pa ide okolo i propoveda pre svega mlađim ljudima da ne izlaze na izbore, jer je tobože to jedini način da se "revolucionarno" promene stvari (jer su "svi političari isti", sve su to "otuđene elite", "truli establišment" kojem ovaj bogati badavadžija tobož ne pripada, etc, ta priča iz žanra pretencioznog adolescentskog angsta vam je već poznata). Razne je hipstere taj dugokosi isusoliki opsenar privukao svojom plitkom filozofijicom, ali je mnoge relevantne ljude bogme odbio; o tome kako ga je legendarni Džoni Lajdon (Roten) očinski ispljuskao po intelektualnoj guzi, ne bih da vam detaljišem, pronađite sami, zabavno je i poučno. I ne samo njega, nego celu tu imažineriju revolucije kao hobija razmaženih klinaca iz viših klasa… Ali, ključnu je stvar, rekao bih, izrekla Mišel Hanson, u Gardijanu, baš na dan nastanka teksta koji čitate (utorak): "Ima jedna stvar koju možda niste primetili: desničari uvek glasaju. Njih nećete zateći kako se bune, sedeći kod kuće na sofi i gunđajući na svoje lidere zato što nisu dovoljno dobri – ne, Torijevci rade kako im se kaže". Pa malo dalje ovako: "Samo su levičari ti koji se bune, prigovaraju, odbijaju da glasaju – i tako "popuše" izbore – jer ova ili ona politika ili ministar nije dovoljno čvrst/pošten/jasan/radikalan za njih. Naravno, generalizujem, ali toga je taman dovoljno da upropasti izbore za levicu".

E sad, otkud ovde Hrvatska? Pa, jeste li videli onog Ivana Vilibora Sinčića? Ajde, nije važno što dečko fizički pomalo liči na Rasela Brenda. Važnije je da se kandidovao na predsedničkim izborima sa pričom kako ni "levo" ni "desno" ništa ne valja, jer je čitav establišment – kuiš, ono, stari – tak grozno fuj i kakan, nego treba glasati za something completely different. Eto, na primer, za njega. I s tom konfuznom i beznačajnom pričom, ali ipak vešto parazitirajući na zamorenosti biračkog tela, osvojio lepih šesnaest i kusur odsto glasova u prvom krugu.

Pa dobro, gde je tu sličnost? Brend zagovara neizlazak, a ovaj Vilibor se lično kandiduje! Eh, ne odajte se prividima. Na predsedničkim izborima, svako ko se kandiduje a nema stvarne šanse za pobedu, i pri tome odbije da bilo koga podrži u drugom krugu, u izvesnom se – ali vrlo važnom, i po posledicama ozbiljnom – smislu zalaže za svojevrsno "miniranje" izbornih rezultata. U korist desnice, naravno. Kako? Sada ćemo videti.

Mlađani Sinčić je eklektička i konfuzna pojava koja džezira svašta zbrda-zdola, ponekad deluje da mu je pola programa napisao Srećko Horvat a drugu polovinu kardinal Bozanić, a onda on sve to pomešao na lošem tripu, u neku ruku on ideološki ne pripada nigde, ili pripada onoj sve brojnijoj kasti digitalnih urođenika, koja je svoja aprijatno skromna znanja o svetu skupljala u najboljem slučaju na Vikipediji, a češće po opskurnim sajtovima najčudnijih profila, ili kad im već ko šta linkuje i šeruje. Kladim se da je pre koju godinu drhtao pri pomisli da ka Zemlji juri strrrrašna planeta Nibiru, koja će nas, bre, sve satre u prah (to je bila neviđeno popularna sajber praznoverica). Međutim, za ovakve razbarušene likove, po nekom ikonološko-simoličkom naboju koji nose, ljudi koji inkliniraju "desno" načelno nikada ne glasaju; njihovi glasači uvek dolaze iz pravca kako-tako "levog". Zato je Sinčić, sve nastupajući kao borac protiv establišmenta en general, zapravo famoznoj Kolindi oduzeo vrlo malo glasova, dočim je Josipoviću oduzeo kamare! Govorim o drugom krugu, da se razumemo. I tako je na koncu presudio izbore, ma koliko se toga posle odricao (što nam je isto odnekud poznato): možda za dlaku, ali ta "dlaka" je sve što je bilo potrebno. Nije to po sebi toliko strašno, koliko ono što će uslediti ako se postojeći trend nastavi, ako se nekim čudom ne prikoči u poslednji čas: Hrvatska će, na tom (u osnovi veštački isforsiranom) pobedničkom talasu, dobiti izvršnu vlast vrlo tvrde i rigidne desnice. Ako dotični pobednici budu pošteni, onom će fićfiriću s rajfom podići spomenik zahvalnosti.

Pa dobro, ali gde smo u svemu tome "mi"? Ma nigde, brothers & sisters, mi smo već u njihovoj budućnosti. Kao što su Mađarska, Turska i Makedonija (Rusija je horor-slučaj za sebe) bile naša budućnost. Jer, mnogo će još vode proteći do prvih neizvesnih, ergo stvarnih, izbora u Srbiji.