Ukoliko rat u Avganistanu dovoljno dugo potraje (a izgleda da hoće), američka vojska imaće priliku da u njemu isproba najnoviju komunikacionu opremu. Ovo ne bi bila vest za "Njujork tajms", na primer, da vojna komunikaciona oprema o kojoj je reč nije delimično nusproizvod civilne opreme, a ne obrnuto, što je do sada bio slučaj. Prvi "gedžet" koji su vojnici masovno prihvatili od civila jeste mobilni telefon, sprava koju ćete često videti u rukama oficira KFOR-a i SFOR-a (u mirnija vremena koriste ga i vojnici). Sada se najavljuje da bi vojnik budućnosti (koja je u srednjoj Aziji izgleda već počela) mogao u svojim bisagama da nosi i džepni računar, recimo Palm Pilot, i to isti onakav kakav se može naći u slobodnoj prodaji širom sveta. Jedina razlika u odnosu na "civilni" bio bi softver koji bi predstavljao pravi vojnički "organizator", zamenjujući sveske, olovke, knjige, rečnike i slične stvari pogodne za digitalizaciju, a neophodne vojnicima na terenu.

Ideju da bi pam pajlot mogao da se upotrebi u ovu svrhu dobio je penzionisani potpukovnik Čarls Stibrani 1997. godine, i to u Sarajevu, videvši spravu prvi put kod jednog rezerviste. Brzo je zaključio da bi džepni računar mogao da postane "švajcarski vojni nožić" XXI veka. Ubrzo je napustio aktivnu službu i osnovao sopstvenu firmu Warrior Solutions (www.warriorsolutions.com), nudeći upravo softver za džepne računare prilagođen aktivnim pripadnicima vojske. Njegova firma razvila je posebne verzije softvera za različite rodove vojske, a najagilnijima u prihvatanju ovog izazova pokazali su se u mornarici. Više od 12.000 oficira američke mornarice dobilo je Palm računare u poslednje dve godine, a obuka za njihovo korišćenje postala je sastavni deo vojne obuke. Ocena komandanata mornarice je da će korišćenje džepnih računara pre svega unaprediti vojnu administraciju, ali još uvek se ne razmišlja o tome da se oni masovno razdele i marincima (mada su neke jedinice to učinile koristeći sopstvene budžete).

Lepo bi bilo kad bi se ova "moda" primila i u Vojsci Jugoslavije. Činjenica da je kod nas služenje vojnog roka obaveza za sve stvara uslove da se informatička pismenost proširi i na one slojeve stanovništva koji ne bi imali drugu priliku da dođu u dodir sa računarom. Opremanje kasarni računarskim učionicama ne bi predstavljalo znatnu stavku u budžetu (manje nego uvođenje bilo kog modela novog naoružanja), vojna disciplina obezbedila bi domaćinsko staranje o opremi, a problem predavačkog kadra naprosto ne postoji. U svakoj generaciji i u svakoj jedinici uvek će se naći dovoljan broj regruta/vojnika sposobnih da obučavaju "klasiće". U krajnjoj liniji, ako komandanti ne vide nikakav drugi smisao ove obuke, barem mogu vojsci da instaliraju video igrice, tek da "džombama" ne oslabe refleksi.