Istraživanje koje je sproveo Majkrosoft na 2.700 zaposlenih i još 1.800 uticajnih poslovnih ljudi u SAD, Britaniji i Japanu pokazalo je da devet od deset ispitanika žele da im veštačka inteligencija bude na raspolaganju sve vreme dok rade. Njoj bi prepustili “dosadne” poslove, odnosno poslove koji se ponavljaju, kao i jednostavnu komunikaciju. Što bi im, veruju, omogućilo da se više posvete “bitnim stvarima”. Istovremeno, čak 30 odsto se požalilo da nema pristup veštačkoj inteligenciji. A to je, otprilike, kao da su pre desetak godina rekli da nemaju pristup internetu, a bave se razvojem softvera.

Majkrosoft je uložio značajna sredstva u kompaniju OpenAI i očekuju da veštačka inteligencija uskoro bude sastavni deo svih njihovih radnih procesa i svih njihovih proizvoda. Kako će to izgledati možemo samo da naslutimo. Recimo, pretraživanje interneta će se totalno promeniti: umesto da ukucavamo pojmove na Guglu, postavljaćemo čet botu pitanja i on će nam odgovarati precizno i prema našim potrebama, za razliku od pretraživača koji nam ponude stotine i hiljade linkova rangiranih po popularnosti ili marketinškom podmazivanju.

Ono što se najčešće spominje kao problem jeste mogućnost da se veštačka inteligencija koristi za varanje na ispitima, što bi degradiralo obrazovanje do besmisla. Argumenti su jaki i aktuelni, pokazalo se da se botovi već koriste u te svrhe, a zastrašujuće je to što softver za prepoznavanje plagijata ne razlikuje radove koje su pisali studenti i botovi.

Profesor Kristijan Teruiš sa Univerziteta u Pensilvaniji procenio je da četbot može da prođe većinu ispita sa ocenom B ili B minus, što je dobra prosečna ocena. Primetio je da bot može da promaši odgovor, ali i da se drastično popravi ako mu se malo pomogne potpitanjem. Uočio je da je bot veoma slab matematičar, tačnije da slabo zna tablicu množenja jer njegovo rezonovanje funkcioniše na drugačiji način. Moguće je da će naredne verzije biti unapređene na tom polju, ali profesor zaključuje da, ipak, đaci u osnovnoj školi moraju da nauče osnovnu matematiku ili geografiju bez obzira što su im na raspolaganju Gugl i kalkulator. Najpre, tako se vežba mozak, a potom čovek mora dovoljno da zna da bi mogao da koriguje četbotove, inače ćemo se naći u zatvorenom krugu bez mogućnosti da unapredimo znanje. Mi ćemo slepo verovati četbotu koji će, opet, učiti od nas, “slepaca”.

Profesor Teruiš kaže da pre treba paziti na mlađe đake nego na studente jer botovi liče na akademski prosečno obrazovanog prijatelja kojeg možete pozvati da vam pomogne oko nekog problema. Međutim, taj prijatelj vam neće ponuditi konačno rešenje, do zaključaka će studenti ipak morati da dođu sami, vodeći računa da ne treba svaki odgovor bota prihvatiti zdravo za gotovo. Ko bude umeo da na osnovu botovskih odgovora dođe do dobrog rezultata smatraće se dovoljno “digitalno iskusnim”, jer se digitalna pismenost podrazumeva.