Ispred kompjuterske igraone u ulici Svetozara Markovića, naslonjen na branik auta osmogodišnji dečak gleda kako dvojica njegovih vršnjaka unutra cimaju džojstike. Pitam ga koliko košta sat, trideset dinara, hoćeš da odigraš koju igricu, hoće, uđem unutra, mali predostrožno ostaje gde je i bio, hteo bih da uplatim dva sata za ovog mog prijatelja, dežurni se nađe u nebranom grožđu: "Ne smem da ih puštam, vidite da je…" "Vidim da je Ganci, ali pošto nismo rasisti…" "Nemojte, molim vas, ako gazda naiđe, dobiću otkaz!" Šta sad, zbog dva sata nečije zabave da ostavim bez hleba siromašnog studenta i njegovu bolesnu majku, izađem, mali po meni vidi da je stvar propala, dam mu sto dinara: "Ovaj nešto lupeta da mu je sve rezervisano, ne znam šta da ti kažem, pojedi nešto u pekari…"

Nije li ovo što radiš poza, samoobmana, jeftin način (sto dinara!) da osetiš oholost; jer tvoje srce tobože nije otvrdnulo!? Da si ti otkidao od usta i da si nešto otvorio, bi li najviše želeo da tvoja klijentela u slavu ravnopravnosti podobija vaške! Ako glumiš samarićanina idi u Yumco, kupi Cigančetu pantalone, veš i duksericu, plati da ga berberin ošiša, vodi ga svojoj kući ako nema kupatilo… Auu, daleko ovo ode, pa kad bi mali najviše od svega želeo da se kupa, i kad bih držao javno kupatilo, kao što ovaj drži javnu kompjuternicu, valjda bih ga bolje uslužio, otkud znam!

&

Dva sata potom vraćam se iz redakcije, dečak dreždi na istom mestu, stotku nije ni rasitnio (hoće da se igra, a ne da jede prokleti žužu, nasuprot meni koji sam si kupio krofnu), gužvam papirnu kesicu i gledam gde mi je najbliži kontejner, mali nudi da on to baci, ne treba, sam ću, ne, on će, dobro, hoće nešto da uradi za uzvrat, pružam mu umašćenu lopticu hartije, on mi u primopredaji konspirativno saopštava: "Evo ga gazda!"

Iz radnje izlazi mlađi čovek neupadljive vanjštine, izvinite, vi ste vlasnik, da, u čemu je stvar, deluje mi kao neko ko je izvešten o pokušaju da se zaobiđe volja njegova glede usluživanja tj. neusluživanja Roma, predlažem da se malo izmaknemo, nisam rad da moj štićenik baš sve čuje, treba, kaže, da razumem da to ima efekat lavine, čim uđe jedan, dođu i drugi, onda pljuju, deru se, puše… Ovaj će da bude dobar, kažem ja, em je u manjini, em je pristojan, moram da delujem lokalno, mislio sam, neću sa gazdom da zapodevam raspravu o diskriminaciji, ako dečko makar i samo danas bude pušten biće to sevap, uspeh je ma i najneznatnija pukotina u dezinfikovanom prostoru gde i dalje sede dva arijevca, a sedam-osam kompjutera zvrji prazno; gazda mi objašnjava da se kod njega izuzetno mnogo vodi računa o higijeni, jeste, stvarno je čisto, povlađujem mu, a i jeste čisto, novo, vi znate da u ovom kraju žive bogati ljudi, deca su im čista, kažem da mali nije nešto posebno prljav (pantalone su mu istinabog bile prljave, ali rolka i nije bila toliko), ma jeste prljav, pogledajte, ja živim u zemlji čije ste tablice videli na mojim kolima (precenio je moju perceptivnost, tablice nisam bio ni pogledao), tamo Cigani ne prilaze na manje od metra kad ste na semaforu, dobar dan, izvinite, da li želite da vam operemo šoferšajbnu, ovde kod nas pravo na staklo, ne obazire se što vičeš da nećeš, briše na silu, i ako mu ne daš ništa on te psuje i kune, jeste to sve tako, priznajem ja (ima li svrhe svetskom čoveku i biznismenu objašnjavati kako bi i staklenoperačite voleli da sve bude na note, ama ih je iskustvo naučilo da sa motorizovanom Srbadijom moraju malo i da se rvu – vozač odškrine prozor i upozori ih da nema žute banke, oni kažu "daćeš drugi put, care", peru na vlastiti rizik, vozač na kraju ipak iskopa neki dinar i da im, tako to ovde funkcioniše), gazda se zagrejao za priču, nije rasista, međutim kad je ovo u pitanju, zaista, zaista… Pitam ga bi li dao intervju za "Vreme", o čemu, pa o ovome svemu, ko ste vi, pita, zovem se tako i tako, novinar sam "Vremena", što ne biste javno izneli svoje argumente, ne, hvala, nije za to zainteresovan.

Još negde na početku disputa bio sam ispoljio nelagodu što njegova deca čekaju u kolima, hvala vam što brinete o mojoj deci, verujte da ja to radim bolje od vas, jer to su moja deca, razgovaraćemo dok obojica to budemo želeli… E, jednome od nas tj. privatniku sad je naprasno postalo dosta, ja bih bio blebetao do ponoći, zato što još nisam prošao tranziciju, gazdino je bilo da krene, dobro, doviđenja, doviđenja, prijatan susret, nema šta, nekad bi se Srbi posvađali i potukli, ovde niko nije povisio ton. Cigančetu koje je malonadežno čekalo ishod razgovora kažem da nije uspelo, aaa, čuo sam vaš komentar, to gazda vragolasto dobacuje kroz prozor, koji komentar, pitam, taj, da nije uspelo, pa jeste, nije uspelo, ali je nešto drugo uspelo, nešto mnogo važnije, nešto čemu se tek nisam mogao nadati: čuo sam lepu reč, upućena su mi i dva ili tri osmeha, baš me briga za malog odrpanca koji bi ukrao podmetač za miša ako ništa drugo, osećam se kao Srbin iz Knina, tražio sam ćirilicu, dobio državu (iz koje ću doduše uskoro biti najuren, ali to je druga tema)…

Tek sad pogledam registarsku tablicu, italijanska, auto čist, očuvan, eh, da nam je više ovakvih preduzetnika, ljudi koji znaju šta hoće, a bogme i šta neće, baš lepo veče, gledam kako se uzorni pater familias prestrojava u levu traku, uredno daje migavac i nekako baš kulturno skreće u Njegoševu. Nije teško biti fin.