Izgleda da će se u Crnoj Gori uskoro govoriti crnogorskim jezikom. Rasprava o promeni zvaničnog imena jezika još je u toku, ali to je jedna od onih tema koje se ili ne otvaraju ili im se zna ishod čim priča započne. Barem je tako bilo svih ovih godina, dok je trajao proces raspadanja. Ko god je bilo šta hteo da podeli, razdvoji i usitni bio je u pravu, to jest na pobedničkoj strani. Svako cepanje moglo je da prođe kao sinonim za slobodoljublje, evropejstvo i demokratiju.

Ispadalo je da su na suprotnoj strani samo miloševićevske sile mraka i neprijatelji napretka. Jednu za drugom, celina je gubila bitke protiv delova, a jezik je bio jedno od prvih bojišta. Istina je da je u Hrvatskoj nešto splasnuo početni entuzijazam za izmišljanje reči, a pokazalo se da je svet teško uveriti da su srpski i hrvatski dva različita jezika. Ovo se najpre videlo u haškoj sudnici čijim posredstvom svet najčešće razgovara s narodima koji govore ovim sigurno najspornijim od svih jezika na zemljinoj kugli. Tamo u Hagu pristali su samo na skraćenicu BHS, ali nije im bilo ni na kraj pameti da plaćaju zasebne prevodioce za bošnjačke, hrvatske i srpske heroje, mučenike i pravednike greškom zatočene.

Dakle, možemo da se pravimo da se ne razumemo, ali samo za svoj groš. Ako bi neko stvarno hteo da napravi drugi, svoj jezik od ovog zajedničkog, morao bi jako dugo da se trudi. Ne samo da izmišlja nove reči nego da iz kolektivnog pamćenja izbriše stare, za šta mora da prođe nekoliko generacija. Ceo taj postupak morao bi da izgleda jako nasilno i jako smešno. A smešno nasilje niko ne može dugo da izdrži. To će reći da BHS ostaje jedan jezik, ali zato njegova imena mogu da se množe koliko god kome treba.

To je naravno deo procesa stvaranja novih naroda i novih država. Ali, reći ćete, zar je neophodno menjati ime jezika? Kako su mogli Amerikanci da nastave da govore engleski i pošto su isterali Engleze? Pa, možda je to prosto pitanje broja. Da Crnogoraca ima onoliko, možda ni oni ne bi morali da se otiskuju od Srba baš u svemu. Ili, kad bi se barem između njih nekako našao neki okean. Ili, da su se ranije setili, da je bilo ko bilo kad pomenuo crnogorski jezik, pa da se ima na šta pozvati.

S druge strane, ako je zajednički jezik već dobio tri imena, što ne bi i četvrto? Crnogorci bi u tome samo sledili logiku događaja. To što su se svi drugi setili pre njih ne mora da znači da će oni biti poslednji, pošto je taj jezik očigledno začaran i osuđen na beskonačna prekrštavanja. I sve je to istovremeno i logično i glupo, kao i gotovo sve što se dešavalo donedavno u krajevima gde se taj jezik govori. Đavolja rabota, što bi se reklo na crnogorskom.

Na ovom mestu ne mogu a da ne pomislim kako bi izgledala književnost na crnogorskom jeziku, ako bi on stvarno postojao, te ako bi se buduće knjige prodavale samo u toj zemlji u kojoj za sada nema ni jedne pristojne knjižare. Ali, dobro, recimo da novonastajuća država još nije stigla da se tome posveti. Što se mene tiče, ako bi svo to bavljenje jezikom i njegovim imenom vodilo ka povećanju pismenosti u Crnoj Gori a ne samo ka državnoj suverenosti, smatrao bih da je vredelo truda.

Ali, u ovom slučaju o jeziku se govori samo zbog državnosti, a ne zbog knjige, pismenosti i kulture. I tu se čak ne radi o tome da se državi daje prednost nad kulturom, nego su te stvari suprotstavljene. Uveren sam, naime, da bi nezavisna Crna Gora morala gotovo da žrtvuje kulturu, obrazovanje i slične luksuze. Pored ostalog, knjige bi svakako nešto teže prelazile granicu sa Srbijom.

Hoću da kažem da je crnogorski jezik stvar politike i to rđave. Ali, to Crnoj Gori ne treba da kaže Srbija, niti bih ja rekao bilo šta da nisam otuda. A mimo politike, na nivou ličnog doživljaja, odmah priznajem da su u pitanju dva jezika. Razlika nije lingvistička koliko psihološka. U Crnoj Gori mi se nikako ne može desiti da umesto murva kažem dud. Ono što je u Srbiji dinja u Crnoj Gori je pipun, a dinja je naravno lubenica. A i kad je jezička razlika mala, zvuk reči ponekad proizvodi jako različite efekte.

Kad se, na primer, kaže djed to nikako nije isto što i deda, to su osobe sasvim drukčijih karaktera (ovaj drugi može i da nema brkove). Kad sam u Crnoj Gori odmah prirodno prelazim na taj govor i mislim da se jedan dobar deo naročito muških razgovora samo tako može voditi. A opet, dok nisam počeo da koristim ekavicu mnoga složenija osećanja i gotovo svi intelektualniji iskazi bili su izloženi prilično grubom tretmanu jednog rezolutnog, netrpeljivog i preglasnog govora.

Najveća vrednost tog govora je u njegovoj konzerviranosti u kojoj se može osetiti priroda starih Crnogoraca, ali takvih ljudi više nema i skoro bih rekao da niko nema ni prava da govori njihovim jezikom. Današnji Crnogorci ne bi se od Srba razlikovali ni po čemu, da nije tog jezika koji više nikome ne pripada. Bojim se da se on ne može sačuvati, osim u tragovima i već je dobrim delom izgubljen. Mnoge Njegoševe reči malo ko i u Crnoj Gori danas razume.

Moja pokojna baba (nipošto baka) čudila se kad bi na radiju čula da se govori o nevremenu. Za nju je ta reč bila nemoguća. Umesto toga rekla bi veliko je vrijeme. To više nikad nisam čuo. Taj jezik je star i dovršen, teško podnosi doterivanje i bogaćenje. Zato je tako lako praviti komedije na temu ljudi koji tim epskim jezikom danas govore. On nije namenjen ćaskanju u kafićima. A današnja Crna Gora, suverena ili ne, pripada civilizaciji kafića i tu spasa više nema.