I šta kažete, Srbija i Pakistan rame uz rame kao globalni šampioni antiamerikanizma?! A šta li je s ustaničkim Afganistanom, nije valjda taj deo naše paštunske braće podbacio?! A razbembani Irak, a iranski ajatolasi, a Belorusi? Ispada da je sve to boranija u poređenju s nama? U Severnoj Koreji verovatno nije bilo ankete iz objektivnih razloga, inače bi rezultati bili impresivni. Mada je bilo dovoljno da anketiraju Dragog Vođu, svi drugi bi samo ponovili njegovo premudro mišljenje. Tako vam je to, gotovo bez izuzetka: u zemljama gde se upadljivo mnogo ne voli Amerika (i zlato što sja…), upadljivo mnogo se – milom ili silom – voli Vođa, jal’ Dragi, jal’ neki drugi.

Elem, nekakvo je istraživanje koje je obelodanila agencija Medium Galup pokazalo da "61 odsto Srba ima negativno mišljenje o SAD", što je, uz Pakistan, najviši procenat "negative" u svetu, i daleko najveći u regionu. Pa dobro, Amerika Džordža Buša Mlađeg, blago rečeno, generalno nije bila omiljena u svetu, ali gle sad, reklo bi se da je srpski slučaj i tu dosta specifičan. Prvo, srpskom se javnom mnenju više zamerio njegov prethodnik Bil Klinton, koji je zapravo bio globalno prilično popularan (za standarde jednog USA predsednika) te drugo, i važnije, samo su u Srbiji i Pakistanu današnje ocene Amerike još gore od onih od pre tri godine – i to u Srbiji za celih 18 odsto! To će reći da Amerika Baraka Obame ovde ne stoji ništa bolje od one bušovske. A to onda znači da stvar nije moguće čitati isključivo u dnevnopolitičkom ključu.

Postoji jedno opšteomiljeno objašnjenje visokog procenta iskazanog srpskog "antiamerikanizma": "NATO nas je bombardovao", a NATO je zapravo Amerika uz nešto malo Evrope kao začina, pa kako onda da volimo Ameriku? Objašnjenje je u principu odlično, uz jednu sitnu manu: ništa ne valja. Naime, kada bi to bilo tako, onda bi to značilo kako je do proleća 1999. antiamerikanizam ovde bio nepostojeći ili nizak, a onda je najedared buknuo zbog pravednog gneva sirotog izbombardovanog naroda. Svi znamo, ako nećemo baš da se pravimo blesavi, da nije bilo tako. NATO intervencija jeste dala vrlo solidno pogonsko gorivo i akutnom i hroničnom antiamerikanizmu, i ovde postoji ceo niz majstora-zanatlija koji tu kvarnu ideološku mašineriju održavaju u voznom stanju, ali antiamerikanizam o kojem se ovde radi mnogo je stariji i dublji. Ili, hajde da stvari postavimo ovako: da se NATO bombardovanje nikada nije ni desilo, da li bi onda status Amerike ovde bio kao kod Čeha ili Poljaka? Naravno da ne bi: verovatno ne bi bio ovako katastrofalan, ali ne bi bio baš ni nešto bitno bolji.

Mislim da ovde ima smisla razlučivati dve vrste antiamerikanizma. Onaj prvi, "tradicionalni", mogao bi se nazvati ideološkim, i on nije po sebi nikakva srpska specifičnost. Od njega globalno pate levi i desni ideološki fanatici, drevni boljševici koliko i izvitoperene postše’setosmaške RAF bulumente, islamistički militanti, katolička ultradesnica, neofašisti i neonacisti, pravoslavni ziloti, slavjanofili i evroazijci… Šareno je to društvance, a objedinjava ih samo jedno: ne toliko mržnja prema USA kao konkretnoj državi koliko mržnja prema Americi kao simbolu. S pravom ili ne, oni identifikuju SAD sa kapitalizmom, liberalizmom, ličnim slobodama koje kobno razaraju patrijarhat, ili verske dogme, ili etničku čistotu, ili "klasnu svest", ili već tako nešto.

Ima li takvog antiamerikanizma u Srbiji? Naravno da ga ima, uvek ga je bilo, verujem da se svako od nas nečega sličnog seća još iz dana "dubokog komunizma". Možda je takav antiamerikanizam u Srbiji bio i natprosečno zastupljen – to je čak veoma verovatno – ali ne bih rekao da je bio dominantan. Da se, na primer, nikada nije dogodila "Miloševićeva era", sa svime što je donela u naše živote, taj bi procenat danas bio daleko niži, daleko "razumniji" nego što jeste.

Pa dobro, a zašto je onda ovako kako je, otkud mi na vrhu, bratski zagrljeni sa Al Kaidom?! Do 1999. sam verovao, a od tada sam sasvim siguran, da je izvor glavnine ovdašnjeg antiamerikanizma u nekoj vrsti razočarenja, ili tačnije frustracije zarad neispunjene želje za identifikacijom. Naime, Srbija Slobodana Miloševića u vreme raspada SFRJ počinje da doživljava sebe kao neku vrstu balkanske ili južnoslovenske "Amerike": ako je USA "globalni policajac", e vala Srbija će da bude regionalni! Drugim rečima, kao što Amerika na svetskom nivou, zahvaljujući svojoj vojnoj i ekonomskoj snazi, prilično samovoljno diktira pravila igre – naročito od zakonomerne propasti CCCP halucinacije – onda će to Srbija činiti na "zapadnom Balkanu". Kako je, naime, Milošević – ali i dobar deo tadašnje Srbije s njim, uključiv i većinu u opoziciji – zamišljao kontrolu raspada zemlje? Ovako: mi Srbi, u Srbiji i van nje, najbrojniji smo i najjači, imamo i oružje federalne vojske, i "državotvorni" smo narod (dok su ostali nekakva bezlična, aistorijska masa, kojoj su samo naša dobrota i naivnost omogućili kakvo-takvo, zauvek kljakavo identitetsko formiranje), i zato će morati da bude po našem. To jest, ako se zajednička država već raspada na proste činioce, mi ćemo samovoljno odrediti koliki je naš deo, a ostalima je pametnije da se slože s tim. U protivnom, jebi ga, "ni oružane bitke nisu isključene". Je li bilo tako? Bilo je. Ćuti Brano, tebe ništa nisam pitao!

Strategija sile u početku je imala uspeha. "Ujedinjena Evropa" na nju je odgovarala samo jalovim diplomatskim preklinjanjima. Tek kada su Ameri preuzeli kormilo, dogodilo se nešto frustrirajuće: na silu je odgovoreno nesrazmerno većom silom. Intervencija iz 1999. samo je vrhunac tog procesa. Ishod svega toga je da je dobar deo miloševićevsko-šešeljevskog (ali i ne samo njihovog) "nacionalnog projekta" završio u ruinama. Zašto? Ameri & co. silom su ga ugasili. Ali, zar i sam Projekat nije brutalnom silom sprovođen? Jeste, ali drugo je to kad "mi" sprovodimo silu: mi na to imamo pravo! Ali, ko nam je to pravo dao? Pa mi, ko bi drugi! E, tako je i Amerika sebi dala pravo da u naše samozadano pravo interveniše. Šta nam to govori? Da se iza moralisanja nad tom vrstom sile ne krije moralni prezir boljeg, nego jalova zavist slabijeg.