Luis Bunjuel je tvrdio da je pravi prijatelj samo onaj koga pozovete u bilo koje doba dana ili noći, kažete mu kratko da odmah dođe do vas i ponese pištolj, a on to i uradi bez ikakvog raspitivanja. Ako vam se to čini kao suviše zahtevno, probajmo nešto drugo. Da li biste se na prijateljev poziv elektronskom poštom pojavili ispred bioskopa u određeno vreme obučeni u crveno i skupa sa još nekolicinom istovetno obučenih ljudi pitali blagajnicu kada će se prikazivati Užička republika?

Ako je vaš odgovor pozitivan, ne samo da ste prijatelj za diku već ste sasvim spremni i za učešće u flešmobu (flash mob) odnosno "rulji" ili "masi", najnovijem socijalnom eksperimentu na internetu.

Flešmob je okupljanje na dogovorenom mestu gde se u precizno određeno vreme obavi neka bizarna radnja, nakon čega se učesnici raziđu. U principu, ceo događaj stane u desetak minuta. Tajming je izuzetno važan za uspeh, pa učesnici unapred podese satove, baš kao u nekakvom trileru.

Dodatno pravilo je da na flešmob morate biti lično pozvani od nekog prijatelja organizatora, sem ako ga ne organizujete vi lično. Pozivi se šalju isključivo elektronskom poštom, mada se u akciju po potrebi mogu uključiti i SMS poruke. Nije dopušten govorni kontakt (telefoniranje, dogovaranje), čitava se organizacija obavljau sajber prostoru.

Iako postoje različite teorije o tome kada je nastala ova moda, većina se slaže da je sazivar prvog pravog flešmoba izvesni pedesetogodišnji Njujorčanin Bil. Prvi skup organizovao je u maju, zamalo neuspešno, jer je za komunikaciju koristio veb-sajt. U odsustvu prave konspiracije, jedan od učesnika obavestio je policiju o ovoj neobičnoj aktivnosti, te se nekoliko njujorških plavaca sa sve maricom pojavilo na licu mesta. Tek da pokvari zabavu. To je Bila opametilo, pa je uveo pravilo da se sme pozivati samo elektronskom poštom i samo osobe od najvećeg poverenja.

Već u junu napravio je sasvim uspešan "događaj". Ljude je okupio na četiri lokacije, u kafiće, gde su dobili dalja uputstva. Naloženo im je da odu na odeljenje tepiha u robnu kuću Mejsis i od prodavca zatraže da vide "ljubavni tepih". Zblanutom čoveku objasnili su da svi zajedno, njih pedesetak, žive u preuređenom skladištu u predgrađu i da bi taj tepih trebalo da bude njihov ljubimac. Onda su se naglo razišli.

Flešmobovi, koji bi se mogli prevesti i kao kratkotrajna gužva, u trenu su postali svetska atrakcija i gotovo da nema značajnije svetske metropole u kojoj ih neko nije organizovao. U Berlinu su učesnici u najprometnijoj gradskoj ulici istovremeno izvukli mobilne telefone, vičući u njih "da, da" nakon čega su aplaudirali. U Rimu su u knjižari tražili nepostojeće knjige, a u Londonu su se masovno divili (uzdišući glasno) komadu nameštaja u jednoj prodavnici. Jedan entuzijasta pokušava da organizuje flešmob i u Bagdadu.

Učesnici izjavljuju da flešmob izaziva neobično ushićenje, a sociolozi se spore oko smisla i budućnosti. Jedni tvrde da je reč o trenutnoj modi ljudi koji se dive modernim sredstvima komunikacije, drugi upozoravaju da ne treba isključiti mogućnost upotrebe u političke svrhe.

Nema informacija o eventualnim flešmobovima u Srbiji, no ako neko planira da ih organizuje, ne bi bilo rđavo da pozove i nekog prijatelja koji se bavi novinarstvom. Čisto da znamo.