Na Zapadu internet definitivno više nije šik, što je najlakše utvrditi po reklamama. Internet firme gotovo se i ne reklamiraju, a asocijacije na mrežu u reklamama za druge proizvode (od čega se nije moglo živeti pre dve-tri godine) potpuno su nestale. Knjiga o internetu naći će se u izlogu knjižare samo ako secira propast neke velike kompanije, poželjno je da pad bude što strmoglaviji i sa zastrašujuće visine. Skandali koji pogađaju neke velike provajedere i telekom gigante poslednjih dana (AOL i Worldcom) ne pomažu da se ta slika popravi.

To ne znači da su ljudi izgubili interesovanje za internet, naprotiv. Broj njegovih korisnika i dalje raste znatnom brzinom i bliži se trenutak kada će u Evropskoj uniji većina stanovništva biti "onlajn". Internet se, naprosto, tu doživljava kao komunalna usluga, struja ili gas. Očekuje se da postoji i funkcioniše zadovoljavajuće, što uglavnom nije slučaj. IT stručnjake više niko ne gleda kao male bogove, već više kao majstore ili, u najboljem slučaju, inžinjere. Od njih se ne očekuje da pričaju bajke o budućnosti mreže i novim mogućnostima, već da obezbede da ovo što imamo radi kako treba.

Upravo zatovećina vesti o internetu danas obaveštava o njegovoj protočnosti, bezbednosti i privatnosti i preprekama. Industrija i administracija toliko su oslonjene na internet da vesti o opasnim virusima nalaze mesta na naslovnim stranama novina. Slično je i s hakerskim samitima. Pre dve nedelje jedan takav skup održan je u Njujorku u organizaciji Hakera Planete Zemlje (vidi www.h2k2.net), što je izazvalo uzbunu u poslovnom svetu i stanje najviše pripravnosti. Hakeri, naime, tradicionalno prilikom okupljanja izaberu neku od velikih banaka ili državnih institucija sa, veruje se, dobro obezbeđenom kompjuterskom mrežom i krenu u napad. Čisto da se zabave, ali i da demonstriraju svoje sposobnosti. Pogrešno je verovati da je to sve što ovi ljudi rade budući da hakeri koji deluju organizovano zapravo više brinu o ljudskim pravima na internetu nego što čeznu za razbijanjem korporacijskih mreža (velike korporacije se, uostalom, često optužuju za kršenje ljudskih prava).

Ove godine, kao jedan od bitnijih rezultata sastanka, smatra se objavljivanje programa koji omogućuju ljudima u državama s represivnim režimima slobodnije korišćenje mreže, komuniciranje sa spoljnim svetom i razmenu ideja. Dva programa su aktuelna. Prvi pod imenom 6/4 (u znak sećanja na 4. jun 1989. i trg Tjenanmen) funkcioniše po principu Napster omogućujući običnim korisnicima koji se organizuju u grupu da naprave sopstvenu virtuelnu mrežu na internetu i razmenjuju fajlove bez straha od državne kontrole. Drugi program, iza kojeg stoji hakerska organizacija Haktivizmo (www.hactivismo.com, pristup samo za probrane) zove se Camera/Shy i omogućuje da se u klasičnu GIF sliku umetne poruka koju pretraživači cenzora ne mogu da detektuju.

Ni jedna ni druga stvar ne predstavljaju novost, ni u virtuelnom ni u realnom svetu, zapravo, misli se da su pripadnici Al Kaide u velikoj meri koristili (i još uvek koriste) ove metode za bezbednu komunikaciju. Sada se iz tog zla nastoji izvući neka korist za one koji se zalažu za nešto drugačiji, slobodniji svet. Najveći problem za one koje progone represivni režimi i dalje je u tome gde smestiti fajlove zbog kojih se lako može zaglaviti robija, o čemu će biti reči u narednom broju.