MARŠIĆ: Gospodo, otvaram vanrednu sednicu broj sedamsto osamdeset kroz nula dva. Jedina tačka dnevnog reda je DS odnosno kamarila koja sebe zove republičkom vladom… Znam da vam je svima dosta njih, ali bih vas molio da se ne razilazite jer postoji mogućnost da nam se Šef pridruži (čeka da se stiša aplauz), trideset prvi mart samo što nije, javnost od nas očekuje, i ja bih rekao s punim pravom očekuje, da ako već ne možemo da osujetimo taj danak u krvi, da ponovimo svoje stavove ili da izađemo sa nečim novim…

ŠAMIĆ: Ceo svet zna da smo mi za saradnju, ali ta saradnja mora biti regulisana zakonom! E sad, ako neko nema strpljenja da dočeka zakon, koji je nekoliko puta bio na pomolu, nego hoće da izručuje ljude pohvatane na pijaci…

MIHAJLOVIĆANIN: Ljudi, ne vredi više da napadamo Đinđića zbog toga, toga je biračkom telu preko glave! Ja sam se probudio noćas oko tri po novom vremenu i, dok sam otvarao frižider, odjednom mi sine kako da Đinđića napadnemo njegovim oružjem…

MLADOKOŠTUNIĆANAC BR. 1: I mi mladi došli smo na ideju kako da Vladu Srbije izvrgnemo ruglu…

MARŠIĆ: Čekajte, skauti, nisam vam dao reč!

MIHAJLOVIĆANIN: Kao što znate, skotovi su doneli novu uredbu o direktnoj primeni Statuta tribunala, tu su nam brzo uzvratili za udarac koji smo im naneli preko Ustavnog suda, ali nikog evo ne isporučuju. E, moja ideja je da Đinđića napadnemo što i pored nove uredbe nikog nije izručio! Zbog njegove mlakosti, snebivljivosti i sporosti, država će ponovo da se nađe pod sankcijama, i onda ode u propast sve što je Šef postigao na međunarodnom planu!

MARŠIĆ (smeje se, maramicom briše radosnice, potom i nos): Dejo, majstore, pa ti si Bog! Ne znam samo kako da ovo plasiramo. Da se pojavi dvadesetak pisama čitalaca koji bi u novinama optuživali Đinđića za zločin nečinjenja? Đinđić Kunktator! Pitanje je ipak ko bi tako bizarnu optužbu pristao da potpiše…

MIHAJLOVIĆANIN: Ne treba nam niko! Ideja je moja, ja ću da je saopštim, intelektualci će to shvatiti kao humor, većina će stvar primiti zdravo za gotovo! Mi činimo sve da nam se sankcije ne vrate, a Đinđić koči, ha, ha…

MLADOKOŠTUNIĆANAC BR. 2: Mi mladi osmislili smo akciju… (ulazi Šef)…

ŠEF: Nemojte da ustajete, koliko puta sam vam rekao, svi smo svoji ovde, dolazim kao što znate sa sednice Štaba Vrhovne komande, i mogu vam reći da general Pavković ostaje i dalje na čelu Vojske (nekolicina mlađih članova počinje da pljeska, ali ih Maršić pokretom obrva u sekundi utiša), neka ih, Gale, neka tapšu, ja jesam tražio njegovu smenu, ali je nisam i želeo. Opet sam naišao na minu one dvojice, neću ni imena da im spominjem, ali znam ko ih je podučio kako da udaraju čifte šefu države! Dosad ili nisu dolazili ili su ćutali, sad oni, molim vas, ne daju Pavkovića! S druge strane, moja savest je mirna: predložio sam smenu, oni nisu hteli, ako nam Zapad uvede sankcije biće to zbog Pavkovića a ne zbog nekolicine tobožnjih zločinaca koje Hag traži…

MARŠIĆ: Deki ima penicilin za Đinđića, sam je došao na ideju…

ŠEF: Nemoj da mu se omakne nešto kao meni prekjuče, kad sam pomenuo da sam protiv izručivanja ljudi zarad neizvesne i ne tako velike svote dolara… Ispalo je kao da ja jesam za trgovinu, a nisam zadovoljan cenom…

ŠAMIĆ: Nemojte da se jedete zbog toga, previše ste samokritični…

ŠEF: Neću da mi gledate kroz prste i da mi laskate! Ne smem da skačem sebi u usta, drugo, moram da pripazim i na rečnik. Čitao sam ponovo izjave koje sam dao u poslednje tri nedelje. Reč "mučno" javlja se dvadeset šest puta, prevrtanje stomaka četiri puta, čupanje tkiva doduše nisam više pominjao, ali moram da izbegavam te organske metafore i da se držim svog načelnog stava: mi smo za saradnju sa Hagom, ali samo po zakonu i na bazi punog reciprociteta, znam da vam je ovo dosadno, mislite da meni nije, principijelnost je dosadna, dakle, mi smo za uzajamnost – da i oni nama isporuče lica koja ćemo mi staviti na naše poternice, da i mi imamo pun pristup njihovoj arhivi, mada bi, među nama rečeno, i saradnja na osnovu zakona bila muka duhu, evo me opet, umoran sam, bolje da čujem Dejin predlog…

MARŠIĆ: Dekče bi napadne Đinđića zbog oklevanja: ima uredbu, a prekoračuje rok koji su nam dali Amerikanci, što znači da mu je cilj izolacija zemlje i povratak u stanje pre petog oktobra…

ŠEF: Odlično, odlično! Zašto to već niste dali štampi? To je toliko neočekivano, osvežavajuće…

MIHAJLOVIĆANIN: I ja sam se prijatno iznenadio kad sam to smislio…

MLADOKOŠTUNIĆANAC BR. 1: Mi imamo ideju kako da Vladu i njene tobožnje reforme izvrgnemo ruglu. Odnećemo reform-tortu pred zgradu Vlade (SVI: smeju se dva minuta), to nije sve, hoćemo da je upakujemo u divan ukrasni papir koji će biti ogroman, a unutra će biti samo jedan minjon (SVI: smeju se osam minuta, Maršiću pozli, poslednjom snagom ipak daje govorniku znak da nastavi), imamo i tekst, još treba da ga doteramo, ali se svodi na ovo: građani, evo reform torte koju mesi vajna vlada, izgleda veliko, izgleda bogato a ima je tek za jedna usta (SVI: plješću, ustaju i ljube omladinca gde ko stigne, u obraze, usta, čelo)

MARŠIĆ (pošto mu se vratila boja u lice): Deco, ako smem samo jednu malu dopunu, amandmančić na ovo vaše: Reform-torte ima samo za jedna usta, dodajte, "a zna se čija su to usta…" (delirijum u sali, Šef ih donekle utiša tek pošto se poput Lenjina popne na astal)

ŠEF: Ovakve vas volim, ovako se radi! Da u državi imam ovakve saradnike, postigao bih još i više, nije čudo što ste mi ovde važniji od svega tamo, ovde osećam sabornost, jedinstvo, dostojanstvo! Tamo donosim bolne i muč… mučaljive, mučeničke odluke, ovde se radujem, podmlađujem, ovde me celog prožima svetosavlje (skače sa stola u drugi red, zavesa pada, a pada i Šamić koji se nije nadao zagrljaju)…