Epidemija korona virusa i zabrana kretanja donela je u naše TV programe još jednu produkcijsku promenu. Sve je teže, a često i nemoguće, dovesti sagovornike u studio, pa se silom prilika koriste video-pozivi putem nekog od popularnih servisa (Skype, WhatsApp ili Viber). Televizija je tako praktično počela da imitira svakodnevnu komunikaciju građana u izolaciji. Iako ova praksa u svim svetskim informativnim programima postoji već duže od jedne decenije, domaće televizije, naročito one najuticajnije, izbegavale su ovakav vid uključivanja gostiju. To svakako govori o centralizovanom upravljanju medijima, jer se u ovom slučaju zahvaljujući tehnologiji mediji mogu približiti konzumentima i u određenoj meri demokratizovati. Moguće je proširiti krug sagovornika, suočiti veći spektar različitih mišljenja i dopreti do mesta gde bi slanje novinara i kamere bilo nemoguće ili preskupo.

Smatralo se da kvalitet slike nije zadovoljavajući (što je sa razvojem 4G mreže apsolutno netačno), ali je i pitanje koliko su informativni programi bili spremni da menjaju tradicionalni način izveštavanja. Uključivanje sagovornika putem video-servisa menja klasičan način organizacije prikupljanja vesti, jer u izvesnoj meri zamenjuje skupu mrežu dopisnika. Svakako je idealno da imate ekipu "na terenu", novinara i snimatelja, koji će, podrazumeva se, profesionalno istražiti i izvestiti o nekom događaju. Međutim, danas imate mogućnost da sa lica mesta dobijete snimak, fotografiju ili izjavu očevidaca, svedoka ili aktera. Danas već postoji i pravna procedura za zaštitu autorskih prava snimaka i fotografija, kao i procedura za proveravanja identiteta autora. Promenu je potrebno napraviti i u samom procesu pravljenja informativnog programa jer svedok nije dopisnik, pa treba doći do što relevantnijih sagovornika.

Primer kada je RTS promenio višedecenijsku praksu desio se tokom pandemije, kada se iz Pekinga, iz izolacije, za vesti redovno uključivao novinar Nemanja Milutinović. Dečko se sticajem okolnosti našao u žarištu epidemije, ali je samo uz pomoć mobilnog telefona iz karantina slao dragocene reportaže. Dakle, uz minimum tehničkih sredstava dobijete sliku i ton iz bilo koje tačke na planeti.

Pomislite samo na dopisničku mrežu svih velikih televizija, ne samo u Srbiji već i širom sveta. Na različitim mestima, na važnim položajima, žive i rade hiljade naših ljudi čija iskustva mogu biti dragocenija za vesti od agencijskih izveštaja.

Tako smo zaista razbili predrasudu o tehničkoj podršci, ali se pojavilo pitanje koga smeju da uključe u vesti sa nacionalnom frekvencijom. Podrazumeva se da novinari i dopisnici neće reći ili snimiti nešto što nije u skladu sa zvaničnim stavovima vlasti. Pojavilo se, dakle, staro pitanje o političkoj podobnosti, mada ga niko nije glasno postavio.

Rešenje se našlo u našoj diplomatiji. Eto zato, dragi gledaoci, na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom gledamo i slušamo naše diplomate kako izveštavaju o stanju u državama gde su akreditovani. Istini za volju, ima tu dosadnih kadrova, ima ljudi koji se ne snalaze sa tehnikom ili nemaju osećaj za tajming u medijima, ali su urednici sigurni da neće biti subverzivnih izjava ili stavova.

Bilo je, naravno, mnogo primera kada smo u emisijama videli i čuli naše građane iz dijaspore. Veliki broj njih, naročito onih mlađih i obrazovanijih, predstavljaju veoma relevantan izvor informacija. Tako smo čuli dosta o različitim merama koje se sprovode od zemlje do zemlje, kao i o organizaciji svakodnevnog života u izolaciji. Ipak, stekao sam utisak da se ovaj dragoceni izvor informacija ne koristi na televizijama u dovoljnoj meri. Odličan primer intervjua "na daljinu" bio je razgovor sa dr Marijom Mihailović, koja radi kao molekularni biolog u Evropskom institutu za onkologiju. Intervju su snimili momci iz produkcije Marka Žvaka, a on je postao viralan i konačno je prikazan na Televiziji N1. Siguran sam da širom sveta ima mnogo naših ljudi poput Marije, samo je pitanje kako oni vide ili komentarišu situaciju i poteze vlasti u Srbiji. Pomenuta naučnica je tada govorila o opasnostima od virusa i opisivala stroge mere izolacije, dok je u Srbiji, da podsetim, tih dana korona bila nazivana "najsmešnijim virusom", koji postoji samo na društvenim mrežama.

Poput nastave na daljinu, koja je praktično preko noći implementirana u naš obrazovni sistem putem televizije i interneta, slično bi se moglo dogoditi i sa upotrebom uključivanja sagovornika preko interneta. Možda najveći potencijal ove prakse predstavlja mogućnost interakcije sa publikom. Ova prednost je, čini mi se, najmanje iskorišćena. Još uvek je za priloge gledalaca rezervisana "fotografija dana", koja se emituje u jutarnjim programima i "Beogradskoj hronici". To su ovih dana slike prirode koja se budi ili pustih ulica. Interakcija sa gledaocima značila bi mnogo više, jer tokom izolacije slike sveta, šaljive ili potresne, dobijamo kroz desetine poruka i klipova koje ljudi razmenjuju putem društvenih mreža. Ne mislim da bi informativni program trebalo transformisati u takmičenje za najsmešniji video, ali sam ovih dana mnogo više utisaka o životu tokom izolacije stekao iz tih poruka nego gledajući televiziju.