Pao nam je sistem! Ove čarobne reči, mantra takoreći, mogu da sa svakog šaltera oteraju i najupornijeg i najdžangrizavijeg građanina. Poneki se opredele za čekanje u nadi da će sistem "proraditi", ali većina smatra da je u pitanju viša sila, Božija volja naprosto, te se ne upuštaju ni u prepirku sa službenicima. Za šta smo, inače, masovno spremni čak i kada debelo nismo u pravu (tada, zapravo, i najviše).

Od kada su našli svoje mesto na šalterima, bankarskim, opštinskim ili kakvim drugim, računari su postali idealno opravdanje za sve. Za razliku od "ljudskog faktora", njihova neposlušnost ne rezultira sasvim logičnim pitanjima od strane građana (iako je i za rad računara odgovoran neki živi stvor). Da li biste na izjavu bankarskog službenika da "ne zna gde su vaše pare, ne zna da li ćete ih ikada dobiti ako ih uopšte više imate i ako banka ima para" reagovali sa istom ravnodušnošću kao kada vam jednostavno kaže da je "pala mreža"? Da li između tih dveju stvari ima razlike? Nema. Samo što nas potonje objašnjenje ostavlja u slatkoj neizvesnosti, pa verujemo da će sve biti u redu čim sistem malo dođe k sebi. I uglavnom biva tako. Pitanje je samo do kada.

Suočeni sa prošlonedeljnim kolapsom izvesnog broja servera zbog kompjuterskog virusa slamer, ljudi u Americi počeli su da insistiraju na nekim odgovorima. Da li u slučaju problema sa kompjuterskim sistemom neke banke ili službe njeni klijenti, odnosno korisnici imaju pravo da čuju o kakvom je problemu reč? Budući da je upotreba računara u SAD masovna (više od polovine domaćinstava priključeno je na internet), ta sprava je prilično demistifikovana, do te mere da se pojedine mušterije iz reda nude da "otklone kvar" samo ako im se kaže gde škripi. Ako im bankomat u bilo koje doba ne izbaci novac na koji polažu pravo, žele da znaju šta je tome uzrok budući da taj servis uredno plaćaju. Da li je u pitanju obično "zamrzavanje" servera zbog nekog sitnijeg softverskog propusta ili je u toku hakerski napad koji može biti bezazlen, ali može predstavljati i klasičnu pljačku novca ili podataka? Ukoliko ste nekoj instituciji poklonili poverenje, najmanje što očekujete jeste da vam bude uzvraćeno istom merom, ako ni zbog čega drugog a ono da biste znali kakvim ste opasnostima izloženi.

Mišljenja o pristupu ovom problemu su podeljena. Neke banke i administrativne službe u Americi smatraju da nije dobro iznositi u javnost takve podatke jer se time, po njihovom mišljenju, povećava interesovanje hakera za nove napade (a i loše je za reputaciju, može zaplašiti klijente). To se ne odnosi na medije: ukoliko postave pitanje šta se događa, sigurno će dobiti odgovor. Drugo mišljenje, koje podržava i velik broj firmi koje prave bezbednosni softver, jeste da u javnost treba izaći sa detaljnim informacijama o napadu budući da to obeshrabruje hakere (opet po njihovom ubeđenju). To im je, vele, jasna poruka da je neka rupa zatvorena, istovremeno i upozorenje drugima da se dodatno zaštite. Konačna odluka je na korisniku usluge: da li će verovati onima koji su iskreni prema njemu, ma kakva istina bila, ili će se opredeliti za koncept uživanja u neznanju.

Mi, naravno, nismo Amerika, što ne znači da imamo manje prava na informacije. Sećate li se da je ovde iko ikada objavio iz kog konkretnog razloga njihova kompjuterska mreža trenutno ne radi (ili nije radila)? A jeste li vi ikada to pitali nekoga sa druge strane (privremeno nefunkcionalnog) šaltera?