Juče su vodeće opozicione stranke u Srbiji imale više aktivnosti i izjava za citiranje nego u protekla dva meseca. Glavni odbor Narodne stranke i izborna skupština SSP-a u istom danu bile su odlična prilika za konačnu objavu razlaza Dragana Đilasa i Vuka Jeremića.

I ne samo razlaza. Prekid svih političkih veza između Jeremića i Đilasa bi u Skupštini Srbije mogao da se pretvori u politički rat dojučerašnjih saveznika u borbi protiv Aleksandra Vučića. Njih dvojica to više niti dovode u pitanje, niti kriju. Tako da je sad izvesno da će njihovi poslanički klubovi delovati ne samo odvojeno nego i suprotstavljeno. To je dobra vest za naprednjačku većinu.

Jeremić je otvoreno optužio Đilasa za prevaru i izdaju kao i za gubitak beogradskih izbora. Đilas je više puta ponovio da ga ne interesuje šta drugi misle i izašao sa državotvornim programom stranke koji, kako reče, staje u dve reči: interes Srbije.

Suma sumarum, tri su tačke definisale dosadašnji odnos Đilasa i Jeremića: način kandidature Zdravka Ponoša za predsedničkog kandidata, Đilasov odlazak na razgovor kod Vučića i odnos prema uvođenju sankcija Rusiji.

Ako ima nešto dobro u njihovom razlazu, to je ova treća tačka: konačno su i jedan i drugi pred svekolikom javnošću u Srbiji definisali svoje politike. Ali, to je i najslabija Jeremićeva tačka.

Lider Narodne stranke tvrdi da spoljnopolitičko određivanje nije nebitno na putu Srbije ka Evropskoj uniji, ali da nije prioritet. Prvo, kaže, treba da se oslobodimo Vučićeve diktature pa da se onda spoljnopolitički odredimo prema Moskvi i Briselu. Ova Jeremićeva misaona gimnastika počiva na njegovom predviđanju da će Narodna stranka da pobedi na lokalnim izborima 2024. godine. Pa onda polako. Po Jeremićevoj računici, Srbija će da odluči o sankcijama Rusiji negde 2026, a možda ni tad. Ukratko, Jeremić je za politiku odlaganja što je, usput, omiljena Vučićeva disciplina.

Đilas kaže drugačije: "Rat u Ukrajini je promenio svet, podelio ga i napravio novu stvarnost. Moraćemo da kao država i narod zauzmemo svoje mesto u toj novoj stvarnosti.“ Đilas kaže da je to mesto za Srbiju – Evropa.

U trenutku kada se ponovo diže gvozdena zavesa, samo su dva puta: ili smo deo Evrope ili smo u izolaciji. I to nije pitanje za 2024, ili 2026, ili jednom kad ode Vučić, nego sad. Juče.

Ruka spasa i saradnje

Proteklih godina apsolutističke vladavine Aleksandra Vučića opozicija se istrajno držala one "kusaj sam ono što si zamesio“: od njegovih regionalnih odnosa, preko netransparentnih stranih investicija koje je uvlačio u zemlju pod samo njemu znanim uslovima, pa do desetogodišnjeg prljavog plesa između Brisela, Moskve, Vašingtona i Pekinga. Većinsko opoziciono mišljenje bilo je da Vučiću ne treba pružati slamku spasa, niti participirati u donošenju odluka sa njim. Sve je poteze i na spoljnom i na unutrašnjem planu povlačio sam, izvan demokratskih institucija pa je i odgovornost za to trebalo da bude samo njegova.

Đilas je posle izbora napravio zaokret. Potvrdio ga je i u subotu 18. juna kad je ponovo izabran za predsednika Stranke slobode i pravde. Svoj odlazak kod Vučića 11. aprila objasnio je ne samo kroz zahtev za ponavljanje beogradskih izbora, nego i kroz potrebu za smirivanjem tenzija i podela u društvu.

Otud i jasno određenje SSP-a prema sankcijama Rusiji. U tome je prepoznata Đilasova ruka spasa Vučiću, ili ruka ponude za saradnju, kako je ko shvatio.

Da li će Vučić tu ruku prihvatiti saznaćemo već u avgustu. Tad bi trebalo da bude doneta odluka o dodeli nacionalnih frekvencija nekim televizijama. Konkurisali su i N1 i Željko Mitrović. I još neki. Vučić je kreirao antievropske i rusofilske medije u Srbiji. Od njega zavisi.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com