Sve nevolje, govorahu mudraci, počinju onda kad čovek ustane iz postelje; još ako ode tako daleko u bahatosti da izađe i iz rođene kuće, sam je kriv za ono što će ga snaći. Dakle, dovabilo mene, tako, nedavno u naše blisko ex-Yu inostranstvo, u Crnu Goru (Igalo/Herceg Novi), na lokalni Sajam knjiga, da govorim o nekolikim tuđim i, bogami, jednoj mojoj knjizi. I sve bi to bilo sasvim lepo i dobro: smeštaj, društvo, publika, klopa, piće, čovek, žena… da ne bi jednog digestivnog detalja. Čudna je, naime, zemlja ta Crna Gora: ako se napiješ vina, sutradan ti nije ništa, ali ako se naločeš vode – gotov si! Ni sami ne znaju ni od čega je prave, ni zašto – valjda im služi za gašenje požara? Zato su svi oprezni ljudi tamo ili povazdan pijani, ili se sveudilj nadimaju od bezbrojnih galona koka-kole i mehurićaste "mineralne" podriguše koja, siguran sam, u paklu služi kao otužni erzac za vodu.

No, dobro, stidljivi zameci i nagoveštaji crnogorske vodoprivrede ipak nisu tema naše priče: lokalni dinarski pjesnici (& pisci & ostala menažerija) ipak su mnogo zanimljiviji. Ispostavilo se, naime, da je nekako baš tih dana u Herceg Novom održan miran i dostojanstven miting u znak podrške Radovanu Karadžiću, na-pravdi-boga proganjanom psihijatru i humanisti crnogorskog roda, čoveku koji je (uz logističku podršku sa Dedinja, dakako) od Sarajeva napravio svetski gorući problem. Taj sam miting, nažalost, promašio za jedan dan, i tako sam, između ostalog, bio lišen prilike da čujem nadahnutu pjesničku reč, taj endemski stvaralački bioprodukt bakteriološkog sastava upadljivo sličnog onome koji sadrži lokalna voda. Jer, pjesnici su, dakako, obavezna mirođija u svakoj epskoj čorbi koja ima slaviti "naš" zločin, a proklinjati "tuđ", na prostoru od Vardara do Sutle, u najmanju ruku; Crna Gora je, pak, nepresušan epicentar tog i takvog pjesništva, mada se njegovi guslarski bardovi, doduše, iz nekih razloga radije smatraju Srbima. No, pravi krešendo spontano nastalog zabavnog programa usledio je tek kada je deo na Sajmu prisutnih izdavača, sa sve Udruženjem izdavača i knjižara Jugoslavije – to je ona neuništiva, pipsootporna crevnoparazitska ekipa koja je prethodnih godina ganuto naricala nad mudrostima Mire Marković i Željka Simića, dodeljujući im vazelinske nagrade za "izdavački poduhvat godine" – oštro protestovao zato što je, nekako u isto vreme, na drugom kraju Montenegro-rivijere, u Ulcinju, održan prvi Sajam knjiga na albanskom jeziku, na kojem su učestvovali izdavači iz Albanije, sa Kosova, iz Makedonije i CG (ukratko, gde god žive, pišu i čitaju "autohtoni" Albanci), uz organizacionu podršku iz Albanije, ali i Ministarstva kulture Crne Gore. Iznenađeno i uvređeno društvo iz Herceg Novog osulo je paljbu po crnogorskim vlastima zato što su nešto ovakvo dopustile, te je između ostalog pronicljivo primetilo kako je "očito da se ‘mapa’ izdavača i izlagača u Ulcinju poklapa s ‘mapom’ (još uvijek zamišljenom) projekta Velike Albanije", te otuda ovaj sajam "nimalo nije kulturna manifestacija već isključivo gruba politika, sprovođenje velikoalbanske ideje u našoj zemlji" etc.

E sad, šta je onaj neodoljivo burleskni momenat u ovoj priči, koji prokazuje ne samo ganutljivu moralnu bedu i kulturološku zagubljenost njenih pompezno rastorokanih aktera, nego bogami i posvemašnju intelektualnu nedoraslost i nedotupavnost jedne povišene, patetične naracije? Evo, zamislimo da je npr. 1993-94. godina i da se, hmmmm…. u Trebinju ili Banja Luci (sveže etnički očišćenim i do temelja razdžamijanim) održava nekakav "Sajam knjiga na srpskom jeziku", uz učešće izdavača iz Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine? Nema potrebe da mnogo zamišljamo: "objedinjavanje srpskog kulturnog (jezičkog, književnog itd.) prostora" jedna je od najupornijih opsesija ovdašnjih nacionalista, a ovakve su se manifestacije uredno održavale i u Srbiji i u famoznim, po Balkanu nehajno razbacanim "srpskim zemljama" koje su se množile i širile (dok nisu implodirale, kao svaka aistorijska koještarija) ritmom marširanja Mladićeve čizme. Ako bi, međutim, neko ovakve balove vampira nazvao "velikosrpskim" (i pronicljivo primetio da se "mapa izlagača u Banja Luci poklapa s mapom ‘Velike Srbije'"), bilo bi mu rečeno da je izdajnik, plaćenik i(li) anacionalni otpadnik, a da je "velikosrpstvo" samo podla ideološka (masonsko-plutokratsko-sorosovsko-natovsko-mudžahedinsko-vatikansko-kominternovska) himera i floskula naših neprijatelja, dočim se u stvarnosti samo radi o sasvim normalnom i prirodnom objedinjavanju kulturnih resursa jednog naciona, kao specifične identitetske i kulturne zajednice.

Lično za ovakva nadrikulturna "okupljanja naroda" – srpska, albanska, hrvatska ili neka deseta – ni najmanje ne marim, naprotiv, duboko su mi odbojna; otuda su mi i ovakvi "svenacionalni" sajmovi savršeno strani. Ekipi iz Herceg Novog, međutim, trebali bi da budu bliski do identičnosti i "sijamske" neodvojivosti, a ona vesela "svealbanska" momčad iz Ulcinja – imala ona zaista "velikoalbanske" namere ili ne – da im bude rod najrođeniji, jer je produkt iste mentalne matrice, istog (para)ideološkog i (anti)kulturnog koda. Uostalom, kladim se da ni u Ulcinju nije falilo nacionalno nadrndanih pjesnika, ima toga u "regionu" kao pleve, a tačno toliko i vredi.

Sva je ta boranija, beskrajno neuka i očaravajuće nedotaknuta tragovima sposobnosti mišljenja, kao stvorena za to da se udruži u nekakvu nadnacionalnu anti–Mensu, ili u Društvo mrtvorođenih p(j)esnika. Umesto toga, ti se folklorni tipovi trude da demantuju da se slično sličnome raduje, pa šta košta da košta. I to je, paradoksalno, jedina utešna stvar: kada bi Glupost shvatila šta bi mogla da učini, samo da se udruži na regionalnom, kontinentalnom i planetarnom nivou, ova bi planet Earth nestala u plamenu za cca 16 sekundi, razvaljena objedinjenom stupidoenergijom. No, Glupost je ipak beznadežno glupa, pa se glupira na sitno, hvala bogu, i zato se Zemlja još uvek nekako okreće, i zato Sunce još uvek izlazi nad mirisnom crnogoricom Igala i Ulcinja, i svugde drugde gde Glupost dopire. A nema gde ne dopire.