Već duže vreme teško da ima teme koja na sam pomen izaziva više buke i besa od reprezentacije identiteta. Kako to već biva kad se umesto razmene mišljenja i odmeravanja argumenata raspaljuju strasti i prosipa žuč, šta je u stvari posredi ostaje nerasvetljeno. A to, naravno, i jeste ono što omogućava da se na sve strane i na sav glas vode rasprave, koliko beskrajne, toliko i besplodne, kako se ko predstavlja, ko u čije ime sme da govori, pa i ko šta može da prevodi. Tako je nedavno čak dvoje prevodilaca Amande Gorman, na holandski i katalonski, proglašeno nepodesnim za taj posao zbog toga ko su i šta predstavljaju. To je naročito zanimljivo jer za prevodom ne bi ni bilo potrebe kad bi stvari s identitetom i reprezentacijom stajale onako kako, eto, ne stoje, izuzev za onog ko može da kaže "Ja sam onaj što jest" (Izlazak, 3,14, prev. Đuro Daničić).

Imalo bi valjda da bude nesporno da reprezentacija znači da nešto ili neko predstavlja nešto drugo ili nekog drugog. A to će reći da suštinski jeste nešto što nije. Dosledna primena takozvane politike identiteta, koja je osnov pomenutog veta, u tom pogledu neminovno vodi do toga da predstavljati, zastupati, reprezentovati mogu jedino i isključivo samog sebe. Ali ako neko ili nešto ne predstavlja nešto drugo ili nekog drugog, nego to jeste – onda tu, očigledno, ništa nije reprezentovano. Ako se identitet shvata kao nešto jednom zauvek dato i samo po sebi evidentno, nema ni potrebe da se predstavlja. Ali, kako je to u svojoj knjizi Sopstvo kao drugi pokazao Pol Riker, identitet se za čoveka kao svesno biće ispoljava u dve dimenzije, koje označava latinskim rečima ipse i idem, pri čemu se prva odnosi na povratno određenje samoga sebe, a druga na ono po čemu je mogućno da neko bude identifikovan, premda se, ako nikako drugačije onda proticanjem vremena, izmenio. Identitet je, dakle, uvek već dvostruk ili rascepljen jer se ne tiče samo odgovora na to ko nego i šta sam to ja. Kako sam i subjekt i objekt, ja svoj identitet uspostavljam tako da ga dovodim u pitanje. Ukratko, bez predstavljanja, barem za nas smrtnike, nema ni identiteta.

Komplikovano dejstvo povratne sprege ta dva aspekta identiteta – kako sam to ja to što već mislim da jesam – najlakše se razrešava ako se oni poistovete. A to se uglavnom čini, kako veli jedan od sagovornika u dijalogu koji je T.S. Eliot napisao davne 1917, tako da se posebno svede na opšte: "Ja bih čak išao tako daleko da kažem kako većina ljudi ne samo da ne raspolaže jezikom kojim bi iskazali bilo šta sem uopštenog čoveka, oni su uglavnom i nesvesni samih sebe sem kao otelovljenja uopštenog čoveka. Oni su pre svega državni nameštenici, ili stubovi crkve, ili sindikaliste, ili pesnici, ili nezaposleni; ne samo da to katalogizovanje zadovoljava praktične potrebe drugih ljudi, ono je i njima samima dovoljno za njihov ‘duhovni život.’ Mnogi ljudi nisu stvarni ni u kom trenutku." Svi oni, naime, koji znaju ko su i šta su upravo stoga što se nikad ne pitaju ni ko su, ni šta su, još najmanje šta bi to uopšte imalo da znači.

Među takve se svakako ubraja svako ko smatra da je lično iskustvo preduslov, ne samo da bi se o nečemu pisalo, nego i da bi se ono što je o tome napisao neko drugi prevodilo. Nipošto redak, ali retko kategoričan utuk s tim u vezi izneo je Danilo Kiš povodom toga šta znači jevrejstvo u Grobnici za Borisa Davidoviča, napisavši u svom kritičko-poetičkom remek-delu Čas anatomije, koje bi morao da pročita svako ko bi ikako da se bavi stvarima književnim, "jevrejstvo je i tu, kao i u mojim ranijim knjigama, samo efekat oneobičavanja. Ko to ne razume, ne razume ništa od mehanizma književne transpozicije." Kao što je za pisanje jedino suštastveno iskustvo pismenost, kod prevoda je mimogredno svako iskustvo okrom prevodilačkog. Ko postavi pitanje može li muškarac da prevede tekst o iskustvu rađanja (koje, uzgred, nije izmišljeno: postavljeno je, retorički, u kontekstu na početku pomenute zabrane) u konačnom će izvodu izvesno stići do zaključka da ne mogu prevesti tekst koji nisam napisao. Nevolja je u tome što kad bi moje iskustvo odista bilo dostupno jedino meni samom, ni to što sam napisao ne bi imao ko da čita. Štaviše, sledom takvog rezonovanja već bi ma kakvo beleženje neizbežno izneverilo iskustvo. Samo, nije li smisao iskustva da se prenosi?

Sve to zajedno znači da je reprezentacija identiteta drveno gvožđe ako ne podrazumeva prevod, što pak znači da identitet nije transparentan samom sebi i da je svaka reprezentacija interpretacija. Nadasve, to znači da insistirati na tome da je mogućnost govora određena pripadnošću polu ili rodu, naciji ili generaciji, klasi ili rasi, jeziku ili kasti, logika po kojoj je konstitutivno nemoguće da ikada bude rečeno išta što već rečeno bilo nije – koja, u jednu reč, sporazumevanje razumeva kao komandovanje i izvršenje. Naposletku, takvom logikom govoriti u ime drugog, u najmanju je ruku nedosledno.

Ali, razume se, sa stanovišta pravovernosti i nije važna doslednost mišljenju nego dogmi.