Treća sezona kriminalističke serije Državni službenik emituje se na kanalu Superstar TV i sadrži 14 epizoda. Odloženo emitovanje je na TV Pink, koji je izgleda ponudio najviše ili je BIA umešala prste. Scenario za nove epizode pisali su Vladimir Kecmanović i Staša Bajec, a reditelj je Miroslav Lekić. Serija je nastala po ideji producenta Predraga Gage Antonijevića; prve dve sezone doživele su priličan uspeh, čak je objavljeno da će biti prikazane u Brazilu, jer je prava otkupila platforma Globoplay.

Ako slučajno ne znate, državni službenik je eufemizam za pripadnika BIA, a serija od početka prati rad Službe na rešavanju različitih zavera. Glavni lik je Lazar (glumi ga Milan Marić), koji je verovatno najpoznatiji domaći tajni agent, možemo slobodno reći srpski Džejms Bond. Za razliku od kolege iz MI6, Lazar je oženjen koleginicom, ima sina i tasta koji je, iako u penziji, i dalje siva eminencija UDBE (Žarko Laušević). Dok se u prve dve sezone Lazar nosio sa domaćim bezbednosnim rizicima i krizama, ovoga puta život je napisao dramu, koju su scenaristi samo lepo zanatski uobličili.

Naime, duže od dve godine pandemija korona virusa ujedinjuje svet, a osim bolesti, rizik za čovečanstvo nastao je zbog infodemije. Promene su globalne, teorije zavere su nicale kao pečurke posle kiše, a geopolitičke promene su pratile tok širenja virusa i borbu za pronalaženje leka. Zato je tema ove sezone Državnog službenika bitka za respiratore i vakcine. Priča je postala globalna, pa se u seriji pojavljuju, osim naših bezbednjaka, Amerikanci, Kinezi i Turci. Naravno, neću vam otkrivati detalje i spojlovati radnju, ali zanimljivo je koliko brzo je domaća produkcija uspela da reaguje na događaje oko nas. Tek ovih dana zvanično su ukinuta sva ograničenja za ulazak u Srbiju, maske više nisu obavezne, ali korona još nije konačno pobeđena jer i dalje odnosi po nekoliko života svakog dana, a znatan broj pacijenata je na respiratorima.

Kao što ste navikli, u seriji imate dobro definisane likove, prilično dobro prikazanu strukturu BIA i njen način rada. Prikazan je i svet kriminala, koji je opet u bliskoj vezi sa “odmetnutim delovima Službe”, kako se to nekada govorilo, odnosno dobro je prikazana ta tanka linija između zakona i kriminala. Mnogi su sa obe strane ove linije, u bezbroj nijansi sive. Takva je i fotografija u seriji, sa tamnim valerima, kojima se uvek obeležava svet podzemlja, zavera, senki i mimikrije.

Gledaćete i sami ćete doneti sud; u svakom slučaju, autori su uspeli da drže napetost tokom prve četiri epizode, koliko je do danas prikazano.

Ono što je “iza” priče meni je jednako zanimljivo. Naime, produkcija Gage Antonijevića uspešno je realizovala dve kriminalističke serije. Osim Državnog službenika, snimljeno je i nekoliko sezona serije Ubice moga oca, koja je definisala pravila žanra. Kao što sam ranije pisao, očigledno postoji fascinacija domaćih filmskih i TV autora kriminalnim miljeom Balkana, pa otuda Besa, Južni vetar, Klan, Grupa, 12 reči, Kljun, Močvara, Tajkun i još neke serije. Razlika je samo u fokusu na lopove ili policajce.

Neinformisanom gledaocu bi se učinilo kako u Srbiji ne postoji druga tema osim kriminala. On je zgodna tema jer je univerzalan i lako prelazi granice Balkana, baš kao i mafijaši sa ovih prostora. Za razliku od političara, krimosi super sarađuju, a publika na bivšim jugoslovenskim prostorima prepoznaje model i lako se identifikuje. Za razliku od prošlosti, istorije, ličnih drama ili ljubavi, krimići bez problema preskaču preko tarabe i gledaće ih u regionu, a evo, kako čujemo, i u Brazilu, koji se takođe proslavio, doduše filmovima o kriminalcima iz favela i policijskim odredima smrti. Tužno ali istinito, kriminal je, baš kao i korona, zajednička muka, pa se zato scenario tako pisao sam, prateći crnu hroniku.

Što se tiče Državnog službenika, on od početka prikazuje BIA kao nevidljivi štit koji vezuje svoje agente za sebe celoga života. Prikazan je kontinuitet rada, jer su države nastajale i nestajale, ali je Služba opstala. Tema nabavke respiratora i vakcina ovde je prikazana kao tajna operacija, a inspiracija je stigla, ako se sećate početka pandemije, iz vesti o akciji BIA u čuvanju i distribuciji medicinske opreme, jer se faktičko stanje nije podudaralo sa zvaničnom dokumentacijom. Gle čuda, isto kao sa zalihama žita u silosima, možda će to biti tema nove sezone.

Sve bi ovde bilo uverljivo da nema jednog elementa koji, po mom mišljenju, upadljivo nedostaje. Bez obzira na tradiciju i minuli rad UDBE i BIA, nemoguće je da u tri sezone serije nemamo u priči nijednog važnog političara. Naime, BIA je u ovoj zemlji direktno pod kontrolom predsednika ili premijera, makar se on zvao Milošević, Koštunica, Tadić ili Vučić. Đinđića na tom spisku nema jer je dotična služba bila umešana u njegovo ubistvo.

Kako je onda moguće da u seriji niko ne pomene vlast, što se dešava samo u Državnom službeniku i u Zadruzi iz sezone u sezonu? Ovih dana imamo triler dostojan sledeće sezone, gde se Dijana Hrkalović i njen advokado Đuka na Pinku smenjuju sa bivšim ministrom policije Nenadom Stefanovićem, a sve u vezi sa prisluškivanjem i navodnim atentatom na Predsednika, uz angažovanje Belivukove grupe ubica psihopata.

U ovoj zemlji, u sferi bezbednosti svaka tema u pola koraka stiže do političkog vrha, a toga upadljivo nema u seriji Državni službenik, ostaje priča o Lazaru koji samo radi svoj posao. Zbog tog detalja, ovo je solidna naučnofantastična serija sa elementima trilera.