Četvrtasti hram je bez glasa, nem… onaj s okruglim krovom nije. Tu i tamo, kada je propisano, kada treba i, nekada, kada je korisno, ispod kupole zabruji austrijska bronza tonovima dubokim kao svi naši očaji i visokim kao sve naše nade. Moćan je taj vazduh koji treperi s visine jer udara pravo u srce, pravo u stomak. Prastar je to vazduh, netaknut modernošću. Zvoni u našem uvu zvukom biologije, sudbine, primalne reakcije plemena; njegove vibracije su osećanja, ne misli.

Okrugli krov pokriva hram tame, stenje od težine stradanja, muke, patnje i gubitka. Ako je, po rečima Amosa Oza, Izrael razočaranje jer je rođen iz jednog velikog sna – a nijedna java ne može da ispuni obećanje sna – onda je Srbija rođena iz razočaranja pretvorenog u noćnu moru iz koje tek treba da se probudimo. Od Kosova naovamo, od otomanske dimiskije do NATO tomahavka, hram s okruglim krovom je raboš naših gubitaka, litanija kuknjave, riznica gorčine. U njemu se gleda unazad. Uprkos svećama i kandelabrima, uprkos sjaju zlata, ovaj hram ne vidi kuda i kako dalje.

Svetlo koje pokazuje taj put sija iz četvrtastog hrama preko puta. U njemu se uči mudrost pobede nad patnjom i pretvaranja prošlosti u budućnost, svojim rukama i znanjem, svojim znojem i pameću, ne varljivom lutrijom božje volje na kojoj smo, kako izgleda, do sada uglavnom gubili. U njemu je druga vrsta nade: one koja se ne priziva bajanjem i klanjanjem, nade stvarnog viđenja sveta i čoveka, uzroka i posledica; nade prevazilaženja slučajnosti i hirova istorije, nade kontrole sopstvene budućnosti i života. Sudbina je za neznalice; misleći ljudi planiraju.

Večna je ironija da je hram s četvrtastim krovom stvorio sve čime je napravljen onaj s okruglim: nauku graditeljstva, mašine, beton, novi način kojom je okrugli krov nedeljama podizan na vrh svoje konstrukcije. Nije ga podigao Bog nekim čudom, ni popovi pojanjem i kađenjem, nego oni koji su u četvrtastom hramu godinama gulili stolice nad "dosadnim" graditeljskim knjigama punim matematike, statike i mehanike – uprkos ličnim i kolektivnim razočaranjima.

Dobro je da bista Nikole Tesle ispred četvrtastog hrama ne zuri opčinjena u onaj s okruglim krovom; Nikolin zamišljen pogled ide na dole, u svoje ruke u kojima su delovi za njegove mašine. Ne u krst; u nauku, u znanje, u trud…

Stanje u kome se nalazi četvrtasti hram kazuje sve što treba da znamo o tome koliko se brinemo za našu dušu. Stotine godina su pohranjene u njemu, ali se već 47 godina puni bez ikakvog proširenja. Duša nam se davi u teskobi, ili u vodi, kao u poplavi koja se desila kada su fontane na platou ispred počele da rade. Duša nam je sada došla do zida, bukvalno. Nemamo više gde da je stavimo, možemo samo da je još više gužvamo ili bacamo u stari papir. Nema novih naosa, ni lađa, ni kripti za ovaj hram. Nema pozlate. Samo gorak ukus prašine i odbačenosti.

Ne vole naši poglavari taj četvrtasti hram. Uči ljude opasnim stvarima: samostalnosti, kritici, razmišljanju. Dokazima. Teško je s ovim hramom, kao s okruglim, podići ratne barjake, uzburkati krv, zamagliti um toliko da se srlja i u sopstvenu propast. Nema zvonke jeke koja odjekuje preko reka i valja se beogradskim padinama. Četvrtasti hram nije hram za učenje poslušnosti i pokoravanja, bespogovornog robotizma; otima se i ćifta, uvek divalj i svoj, razlažući, uprežući u svoju službu i ne pokoravajući se čak ni zakonima prirode, kamoli ljudi. Jedini autoritet u ovom hramu je autoritet nauke i prosperiteta, ideja i kulture. Autoriteti su ljudi koji pitaju, ne oni koji naređuju. Njegovo "amin" je "ali…"

Sledeći put kada prođete pored dva hrama, trgnu vas zvona, prekrstite se ili pomazite krst na retrovizoru auta, uradite isto i za drugi hram. On to više zaslužuje. Tu nam je duša.