Odnekud kao da se svi slažu da će ovo biti radikalska sezona. Stvari se nekako nameštaju, i u zemlji i spolja, na način koji odgovara tom tipu desne demagogije, a i promena na vrhu stranke, sa Šešelja na Nikolića, stvorila je iluziju da se to društvo umerilo i urazumilo. Šta je, dakle, tu stvarno isto, a šta drugačije? I da li je važnije to što je Nikolićev glas za koju oktavu niži od Šešeljevog, ili to što i on pominje iste granične toponime jedne državne fantazije koja je u međuvremenu postala košmar i prokletstvo.

Što se tiče ličnog stila, on ovde nije zanemarljiv. Dok je Šešelj uvek zvučao ratoborno i preteće, kod Nikolića preovlađuje ton lake rezignacije, koji treba da podvuče njegovo samopouzdanje i istakne da su i on i njegova stranka i Srbi kao narod nabeđeni i izloženi nepravdama sa svih strana. Pri tom, on i radikali kao da i ne nude nikakav izlaz, u svakom slučaju najubedljiviji su kad prosto pozivaju narod da izrazi osećanje očaja i beznađa. To bi bio ceo njihov program za koji valja da se glasa.

Mada sve liči na ono što su radikali govorili tokom zlosrećnih devedesetih, ovog puta jasno je svakome da od srpske ekspanzije nema ništa, jasno je i samim radikalima, pa oni i ne pozivaju ni na kakvu akciju, nego samo odbijaju sve što bilo ko drugi ponudi. Ako je, dakle, popularnost te stranke u porastu, tajna će ovog puta biti pre svega u tom negativizmu. Reći da oni opet prete ratom skroz je pogrešno. Oni samo pozivaju da se ne priznaje poraz, da se bojkotuje stvarnost, da se ceo narod drži kao Šešelj u Hagu. Biti zadrt, ponavljati da si u pravu, da stradaš na pravdi boga, trpeti, škrgutati zubima, uživati u tome što vas niko ne razume i što svakome idete na živce. To otprilike danas znači biti srpski radikal.

Ne verujem, međutim, da su se mnogi od onih koji su u septembru dvehiljadite glasali za DOS i Koštunicu u međuvremenu pokolebali, pokajali i okrenuli radikalima. Pre će biti da su oni pokupili većinu glasača bivšeg režima, a raspad DOS-a ih je svakako okuražio. Moguće je da će za njih glasati i neki od onih koji su tek stekli to pravo. Em se ne sećaju, em su im razne demokratske svađe ogadile politiku, em ne veruju da imaju budućnost.

Poduhvat diskreditovanja i rušenja vlade takođe je radikalnoj desnici doneo nešto energije. I DSS, i G17 plus, i Otpor, i Karićevi Socijaldemokrati i mnogi slobodoumni mediji usrećili su radikale više nego sebe same. Najzad, i Vlada i DS bez ičije pomoći dovoljno su uradili protiv sebe. A sve što liči na neuspeh Vlade pojačava osećanje da su sve reforme nemoguće, da ne vredi pokušavati, da je lakše ako se čovek prepusti mrzovolji i pljuvanju uvis, a kad smo kod toga – eto radikala.

Što se tiče doprinosa Haškog suda i gospođe Del Ponte podgrevanju radikalskog zanovetanja, o tome nema mnogo sporova. Biće da im i HDZ duguje istu zahvalnost. Sad je jasno da je Tribunal izgubio medijsku bitku, to jest da bi bolje bilo da televizija nije pripuštana na suđenja. Zašto je to tako, neka objasne stručnjaci, ali ako može bez teorija o moralnoj idiotiji i deficitu hrišćanskog milosrđa dotičnih naroda.

Povrh svega, može biti da se tvrda desnica uzda u to da je svet počeo radikalno da se menja i da je Džordž Buš otvorio novu epohu u kojoj će se stvari vratiti na svoje mesto pa će se sila opet poštovati više nego pravo. Američki rat protiv terorizma i sve što ga prati zaista nagoveštavaju tako nešto, to jest radikal Nikolić bi sasvim mogao da prođe kao novi tip lidera, po američkom uzoru. Amerika, dakako, ne namerava da dopusti bilo kome da je oponaša, ali pitanje je šta će moći da uradi ako se Bušovi imitatori odjednom namnože po raznim krajevima sveta.

Posle izbora radikali neće moći u Vladu, ali neće biti naročito zgodno ni ako budu jaka opozicija. Nisam siguran da smemo da se nadamo da će oni nekako uspeti da probude i pokrenu DSS na neku akciju, ali pošto će DSS sigurno biti važan sastojak buduće vlade, sigurno će biti nekakvih desno-desnih razmirica. To bi bilo na svoj način zanimljivo, novo iskustvo kao hodanje s dve desne cipele, tako da bi sve ostale stranke najbolje učinile ako bi se malo ućutale i pustile da se stvar razvija. Ali, to pod uslovom da zemlja ima vremena za takve zanimacije.

Međutim, sasvim je verovatno da će biti mnogo spoljnih pritisaka da u Vladu uđu svi koji nešto umeju da rade, jer takvih nema mnogo. I ova dosadašnja vlada bila je samo delimično kompetentna, a nova će sigurno biti više ideološki potkovana, više konzervativna nego efikasna. Već sada izgleda da je najveća zagonetka to da li će DS ući u tu vladu ili neće, jer bi od toga mogla zavisiti njena stabilnost i rok trajanja.

Ako DS ostane u opoziciji, imaćemo dobre izglede da gledamo istu dinamiku kao dosad, samo sa zamenjenim ulogama. DS bi tresao Vladu, verovatno veoma uspešno, i tako bi se uspostavio obrazac permanentne krize, čestih izbora i brzog smenjivanja na vlasti, što na kraju krajeva sasvim odgovara našem nivou demokratske i svake druge zrelosti.

A ako bi se nekim čudom sklopila velika koalicija od svih članica bivšeg DOS-a koje uđu u parlament, pa, znajući igrače, ni to se ne bi moglo dugo održati. Sve u svemu, ova vlada koja je izgurala više od tri godine možda će dugo držati rekord kojeg ćemo se sa setom prisećati.