O čemu sam ono pisao prošle nedelje na ovom istom mestu? Ah, da, o pomalo zaumnom, pomalo smešnom, a ponajviše ipak žalosnom i strašnom apelu jedne brižne poslanice vladajuće stranke da se Vučić Aleksandru nekako omogući da – zarad sreće i prosperiteta vascelog naroda – preskoči te formalne birokratsko-demokratske začkoljice i da “vlada doživotno”. Ovo između navodnika ne citiram sebe, nego nju.

Ovakva inicijativa, pa još iz vladajućih redova u najvišem predstavničkom domu u zemlji, simptom je autoritarnog, ako ne i totalitarnog uma i shvatanja sveta, države, društva. Ali i autoritarnog stanja u samom društvu, jer u iole ozbiljnoj demokratiji ovakve su inicijative nezamislive – a pošto su, obratite pažnju na ovu zanimljivu zakonitost, nezamislive, onda se ni ne događaju.

Pa dobro, možda ne treba odmah dizati moralnu paniku, to je ipak samo individualni verbalni ispad, od kojeg se doduše niko nije ogradio… Recimo da je to nešto kao sa zdravstvenim stanjem: ako osećate samo jedan simptom neke bolesti, onda to možda ipak nije ništa zbog čega treba da se zabrinete. Ali, ako simptomi počnu da se gomilaju… Možda bi ipak trebalo da se posavetujete sa lekarom ili farmaceutom.

Nije, dakle, prošlo ni nedelju dana od “slučaja Doživotni”, a već smo suočeni s novim Simptomom, i to iz istog žarišta. Opet je u pitanju narodna poslanica vladajuće stranke, doduše druge vladajuće stranke, one rezervne, one što ima neostvarenog šlager pjevača za predsednika. Narečena je poslanica iz slobodarski Niš, imenom Grozdanović Ana (u slobodno vreme uticajna influenserka) zapala u stanje teške brige za fizički integritet (moralni i intelektualni integritet mu je, je li, neupitan) “predsednika Vučića” o kojem kojekakvi svašta piskaraju, naročito po internetu, tj. društvenim mrežama, tim klozetskim zidovima XXI veka. Kao članica najvišeg zakonodavnog tela, uticajna Ana se, srećom, domislila i kako bi taj eskalirajući problem mogao da se zakonski reši: “Zamolila bih svoje političke kolege koje sede u poslaničkim klupama da dignu glas i izbore se za zakon kojim bi se kaznio svako ko ostavi loš komentar prema predsedniku države. A o ostalim ozbiljnijim planovima protiv predsednika još ozbiljnije kazne”.

Mada su ove dve rečenice krucijalne i sasvim dovoljne za našu poentu, ne mogu da odolim da nas još malo ne zadržim u influenserkinom društvu. Poslanica, dakle, kaže i da bi mnoge “dokone momke to naučilo pameti”, a ima i objašnjenje zašto se sve ovo uopšte dešava: “Sve je ovo planski da bi mu crpeli energiju u trenutku kada su velike odluke pred njim”.

Sasvim ozbiljno govoreći, poslanica Grozdanović je na nekim mestima i više u pravu nego što može da zamisli. “Loši komentari”, uglavnom anonimusa, upućeni na račun neke tzv. javne ličnosti zaista su prečesto jedna vrsta energetskog vampirizma, i najbolje je kloniti se njihovog konzumiranja, pošto su veoma štetni, a hranjiva vrednost im je ništavna. Ne treba mi Vučić kao primer, znam to po sebi: kad skrolujem po iživljavanjima fejsbučkih i ostalih manijaka na moj račun, imam osećaj kao da sam upao u septičku jamu.

Ali avaj, šta da se radi – “loši komentari” su cena demokratije, i to čak i u krajnje feleričnoj i iz dana u dan kopnećoj demokratiji kakva je ovdašnja. Na to smo morali da se naviknemo i Vučić i ja i svi drugi, svako na svoj način i u svom delokrugu. Kada, međutim, narodna poslanica traži zakon kojim bi Jedan Čovek od toga bio izuzet, i kojim bi njegovo kritikovanje – uključujući i ono koje se ispoljava na neprimeren i neukusan način – bilo zakonski sankcionisano, onda imamo posla s još jednim iz serije simptoma sa početka ovog teksta. A to su, da podsetim, simptomi kidnapovane države, zarobljenog društva, narastajućeg autoritarizma, svođenja demokratije na tanku ljušturu parademokratskih rituala koji opstaju tek reda radi.

A možda Uticajnica nije htela da kaže baš to što je rekla? Možda se samo loše i neprecizno izrazila? Možda pod “lošim komentarima” nije mislila na bilo kakvo kritikovanje Vučića – koje je svačije neotuđivo demokratsko pravo, uključujući čak i nedvosmisleno glupe kritike, pošto ni glupani (kao posebno osetljiva grana populacije) ne smeju da budu diskriminisani i izolovani od dragocenog prava na javnu reč – nego samo na teške uvrede i pretnje, na prizivanje krivičnih dela uperenih protiv njega i tome slično?

Možda, ali opet imamo problem. Takve bi stvari zaista trebalo sankcionisati, jer ne spadaju u normalan dijapazon legitimnih mišljenja. Ali, od toga bismo morali svi da budemo podjednako zaštićeni: svaki političar, svaki novinar, pisac, ili bilo ko drugi ko izlaže svoje ime, lik i delo potencijalnom linču internetske gomile.

Poslanicu Grozdanović, međutim, sudbina nas ostalih ostavlja sasvim ravnodušnom. Ona odnekud smatra da svi nismo jednaki pred zakonom, i da to ni ne treba da budemo. Ona drži da za Velikog Vođu treba da važi neki poseban zakon, valjda zato što je njegova “energija” koju “loši komentari” teže da “iscrpe” dragocenija od energije nas ostalih. A nije baš ni da se i sam Vučić ne slaže s njom, pošto smo već videli da je ubeđen da nas on lično, vlastitom energijom, i greje i osvetljava!

A kada stvari doteraju dotle, stvarno je vreme da se obratite lekaru ili farmaceutu.