Nedavno održana konferencija "Šta blokira proces suočavanja u Srbiji", koju je organizovao Helsinški odbor za ljudska prava, verovatno ne bi izazvala toliko pažnje medija – koji, po vetropirastoj prirodi svojoj, vazda trče za "kontroverzom" – da se na njojzi, uz one-koje-smo-i-očekivali, nije pojavio, te izlaganjem doprineo, dr Slobodan Antonić, Novi Srpski Politički Mislilac, izumitelj "misionarske inteligencije". Fakat da je Antonić došao – po pozivu organizatora, jakako – da raspravlja o tom ovde nekako vazda deficitarnom "procesu suočavanja", sam po sebi ne može biti loš. Da parafraziramo onaj hipijevski slogan: vodimo razgovor, a ne rat! Ukoliko smo, naime, uopšte u stanju da govorimo istim jezikom, ne bi li razgovor imao ikakvog smisla. I tu, naravno, odmah iskrsavaju silni problemi. Jezik kojim se služi Antonić i onaj kojim se služe oni koji su, najsistematičnije upravo iz Antonićeve okoline, uvek iznova etiketirani kao "anacionalni ekstremisti" (ako ne i nešto grđe) toliko se međusobno razlikuju da "dijalog" nekako stalno trokira – imaš osećaj da koristimo iste reči, ali one nekako uvek znače nešto drugo. Ti kažeš "pepeljara", misleći pri tome na radijator, a on zapravo, čuvši tu reč, misli na mešalicu za beton… Ili tako nekako. Naravno, bilo bi najbolje da oboje mislimo na stakleni, metalni ili porcelanski predmet u koji se ubacuju opušci i sličan sitni otpad, ali dotle izgleda nećemo uskoro stići: odviše se ideoloških zamagljivanja isprečilo na putu od Reči do Smisla…

Jedan veoma važan detalj Antonićevog izlaganja pokazuje, avaj, da se "nosioci" dvaju tako različitih diskursa kada se o "suočavanju s prošlošću" radi više, izgleda, ne razumeju čak ni toliko da bi se makar složili o čemu se ne slažu. Evo najpre Antonića: "Postojanje masovnih zločina je sama po sebi dovoljno užasna činjenica da je ne treba zaoštravati. Insistiranje na tome da je to bio genocid kao u Drugom svetskom ratu je nepromišljeno. Pogrešno je izjednačavati Srebrenicu sa Aušvicom ili Ovčaru s Dahauom. To izaziva otpor, odmah se javljaju sumnje da se iza toga krije dugoročna politika koja može da bude u suprotnosti sa srpskim nacionalnim interesima. Iz toga što se tvrdi da je u Srebrenici izvršen genocid Republika Srpska se proglašava genocidnom tvorevinom (podv. T. P.) i onda se opravdava i, čak, zahteva ukidanje Republike Srpske. To ne doprinosi suočavanju sa zločinima" (citirano po "Danasu" od 6. 12. 2006).

Antonić je ovo izrekao upravo pokušavajući da ilustruje koliko je teška i svakojakim "šumovima" i paranojama ometana komunikacija između zagovornika različitih pristupa "suočavanju s prošlošću". U konačnici, reklo bi se da je taj zjap samo produbio. Što, doduše, uopšte ne mora biti loše – naprotiv, dobro je da se pojmovi, vrednosti, i način na koji ih ljudi shvataju i tretiraju što više isteraju na čistac, pa da bar lepo znamo na čemu smo.

Hajde da pokušamo da lociramo epicentar raskola: ako pitate gorepotpisanog, on uopšte nije tamo gde ga Antonić vidi – ne, on je zakopan još dublje! Naime, nije uopšte ključno da li ćemo ono što se zbilo u Srebrenici nazivati genocidom ili ne (mada je, jelte, u Hagu "genocid presuđen", ali to neće impresionirati one koji to sudilište drže "političkim tribunalom"), nego da li se To – masovna, sistematska egzekucija više hiljada nenaoružanih muškaraca "krivih" zarad svoje nacionalnosti – desilo ili pak nije? Antonić, kako vidimo, ne negira Događaj, nego njegovu definiciju. Vaistinu, je li To i drugo po Bosni bilo "kao u Aušvicu"? Nije. Ništa, nigde i nikada nije bilo baš "kao u Aušvicu". Ali, da li se genocidom ima pravo nazvati samo ono što je bilo "kao u Aušvicu"? Tu nam manjka junački odgovor. No, i dalje tek grebuckamo po površini. U dekonstrukciju ovog govora mora se zahvatiti dublje. I to, za početak, tako što ćemo uraditi nešto "skandalozno", nešto što bi neko brzoplet mogao proglasiti etički neprimerenim: tako što ćemo apstrahovati Srebrenicu.

Evo moje ponude: zamislite, rasprave radi, da se Srebrenica nikada nije dogodila; da je vrli čika Mladić Ratko podelio bombone i otišao svojim putem; da nikada ni jedan jedini ljudski život nije tamo izgubljen; da su svi srebrenički muškarci živi i zdravi. Da li bi sve to iole promenilo (recimo, moju) percepciju nastanka, smisla i naravi onoga što se zove Republika Srpska? Ne bi, ni u bunilu, ni za jotu. Jer srebrenički masakr, naime, nije uzrok bilo čega: on je tek posledica. Nije Republika Srpska čašćena kao "genocidna tvorevina" zbog srebreničkog pokolja, nego je ovaj pokolj logičan ishod naravi Republike Srpske kao "genocidne tvorevine", to jest – da se manemo nadgornjavanja oko terminologije – tvorevine koja je nastala kao (logičan i nameran) rezultat sistematskog, masovnog, na ogromnoj teritoriji i uz pomoć ogromne vojno-(para)policijske sile sprovođenog etničkog čišćenja. "Srebrenica" nam, dakle, nije ama baš ništa novo rekla o naravi Republike Srpske kao bolesnog rasističkog projekta: ona je već odavno sasvim nedvosmislene činjenice samo zastrašujuće efektno poentirala. No, ponavljam: i da je ta užasna "poenta" nekom srećom izostala, to ne bi izmenilo sliku naravi samog sumanutog i zločinačkog "projekta".

Srebrenica je ovde, dakle, samo "navlaka", i treba je namerno izostaviti; posvemašnja, sve-drugo-apsorbujuća srebrenicizacija diskursa o bosanskom ratu – kojoj nehotice doprinose i neki "nevladini korifeji" – može, paradoksalno, da posluži zamagljivanju elementarnih fakata o tom ratu. "Izolujući" Srebrenicu kao nekakav tobože "incident", kao grozomornu iracionalnost bez koje se moglo, potpomažemo "revizionistički" pogled na noviju istoriju. Kao što je krešendo sastavni deo kompozicije, i Srebrenica je tek završni potez u jednoj partiji koja od prvog poteza svesno ide po zlu. A onda dođe neko kao Sloba Antonić i umilno kaže – ej, ‘ajde da raspravljamo o Srebrenici? Ne – hajde da raspravljamo o svemu drugome.