Svaki korisnik smartfona zna da od trenutka kupovine skupog aparata ima otprilike godinu i po dana besprekornog korišćenja, gde je ushićenje u direktnoj zavisnosti od cene. Potom sledi oko godinu dana pristojnog funkcionisanja aparata uz manje probleme, da bi posle dve i po godine, koji mesec gore ili dole, krenuo pakao. Telefon usporava, aplikacije zaglavljuju, a baterija ne može da izdrži do ranog popodneva.

Naravno, sve ovo odnosi se na takozvane intenzivne korisnike (heavy user) koji telefon ne ispuštaju iz ruke, kakvih je većina. Dva su glavna razloga za takvo ponašanje aparata. Prvi je to što smo mu zatrpali memoriju raznim sadržajima, i savet je da ovog leta odvojite nešto vremena tokom odmora da aparat rasteretite brišući sve što je nepotrebno. Mnogo ozbiljniji razlog je to što posle nekih 500 ciklusa punjenja, a to je oko godinu i po dana, baterija mobilnog telefona počne primetno da gubi na kapacitetu i kvalitetu.

Evropska unija smislila je rešenje za taj problem, uvešće nove propise kojima će obavezati proizvođače koji nastupaju na njenom tržištu da unaprede korisničko iskustvo sa baterijama. I to ne tek jedan, već dva propisa koji bi trebalo da budu u punoj primeni do 2025, odnosno 2027. godine.

Propisi se delimično preklapaju, ali ovaj koji kasnije ulazi u primenu je oštriji. Prvi propis tiče se uticaja mobilnih telefona i tableta na životnu sredinu, nešto što se zove ekodizajn. Prema tom propisu proizvođači su dužni da proizvedu dugovečnije baterije gde posle prvih pet stotina punjenja baterija mora da ima 83 odsto kapaciteta nove, a posle hiljadu punjenja mora da zadrži 80 odsto kapaciteta. To bi udvostručilo život prosečnog smartfona, što je bolje za životnu okolinu jer znamo od čega se sve telefon i baterija sastoje, počev od litijuma koji treba negde iskopati.

Taj propis predviđa da korisnik može sam da promeni bateriju, što je pre desetak godina bilo uobičajeno. Međutim, drugi propis se odnosi samo na taj deo, neo-phodnost jednostavne izmene baterije, što će najverova-tnije od 2027. godine biti obavezno. To znači da proizvođač ne može da se izgovori time da je njegova baterija ionako dugovečna te nema potrebe da se lako menja. Moraće da bude i zamenjiva.

Propisi još nisu usvojeni, ali predviđaju da baterija telefona mora da se menja jednostavno, korišćenjem pristupačnih alata ili alata koje proizvođač besplatno prilaže u pakovanju. To znači da se, barem na teritoriji EU, uskoro okončava era zalepljenih telefona koji se otvaraju zagrevanjem u specijalnim uređajima kakve imaju samo serviseri. Svaki korisnik će moći sam i bez tuđe pomoći da zameni bateriju.

To nije sve. Od proizvođača se istovremeno zahteva da telefon učini otpornim na padove u vodu, odnosno da u slučaju da se tako nešto dogodi aparat bez posledica može da izdrži pola sata na dubini do jednog metra. Time se stvar malo komplikuje jer su do sada to proizvođači postizali lepljenjem, odnosno hermetičkim zatvaranjem telefona. Da podsetimo da bi do kraja 2024. na snagu trebalo da stupi i propis da svi telefoni u EU moraju da koriste USB C port za napajanje, dakle neće više biti različitih kablića.

Biće zanimljivo pratiti kako će se proizvođači prilagoditi ovome, verovatno nije daleko ni dan kada će baterije morati da se uniformišu, pa da istu možemo da koristimo u različitim modelima telefona. Za sada je jasno da će izmenljiva baterija otključati i tržište rezervnih baterija kakvo pamtimo iz predsmartfon vremena. Živi nismo da vidimo ajfon kojem se “vadi” baterija i još da ima samo USB C port, kao i to da li će druga tržišta uvesti slične propise ili će samo iskoristiti moć EU da ucene proizvođače. U poređenju sa ovim, propisi o dozvoljenom stepenu zakrivljenosti krastavaca su mala maca.