Konflikt bilo koje vrste danas je omiljena televizijska tema. Odavno je poznato da je ovo medij spektakla, koji svaki sukob dramatizuje, a u korenu ovog fenomena leži ljudska i gledalačka fasciniranost agresijom. Večito je pitanje o prirodi agresivnosti kod čoveka, ali su istraživanja nedvosmisleno dokazala da se njeno ispoljavanje nalazi pod snažnim uticajem društva. Dok odrastamo, u porodici, zatim u školi i zajednici, mi praktično neprekidno učimo da agresivnost kanališemo (recimo kroz sport), da je kontrolišemo i držimo u društveno prihvatljivim okvirima. Međutim, pokazalo se u nekoliko primera da ni građani, ni mediji, ali, nažalost, ni institucije, veoma često ne umeju da reaguju kada agresija postane deo naše svakodnevice.

Na elementarnom nivou, agresivnost je u porastu u slučajevima porodičnog i vršnjačkog nasilja. Govori se o neverovatnom broju žena koje su žrtve partnerskog nasilja. Na društvenim mrežama su se pojavili snimci gde neke siledžije mlate svoje partnerke, pred svedocima, koji paralizovano gledaju šta se dešava. Veoma brzo se ove priče "preliju" u programe komercijalnih televizija, a zanimljivo je da su slučajevi dobili kolokvijalna imena prema lokaciji mlaćenja, npr. "Ada" ili "Voždovac". Tabloidi u sprezi sa sajtovima ovakve priče začas učine viralnim, tako da se batine veoma brzo prošire javnim prostorom.

Posebno je licemerno kada se voditelji i voditeljke na televizijama koje emituju rijaliti programe zgražavaju nad primerima nasilja. Ovo kažem zbog povratne veze koju imate kada se nasilje iz "Zadruge" ili "Parova" prelije na portale, a to se dešava svakodnevno, osim kada imate snimke eksplicitnog seksa. Seks i batine, ukratko, to je model po kojem funkcioniše ovaj mehanizam, a poslednji primer je klip Kristijana i njegove devojke. Ne znam koliko je klikova i pregleda imao klip kada su imali seks, ali kad je "uvatio da je davi", to je gledano više od 700.000 puta. Po ko zna koji put se pokazalo da u našim medijima tabačina izaziva više interesa od jebačine. Ove izraze koristim zato što se i scene seksa izuzetno retko u medijima opisuju kao "vođenje ljubavi" ili "razmena nežnosti", već neuporedivo češće kao "žestoka akcija", "tresla se Zadruga" ili "krici zadovoljstva", što je svakako bliže pornografiji nego erotici.

Prema rečima Vesne Stanojević, povećan je broj žena koje se prijavljuju u sigurne kuće, a broj poziva na SOS telefone takođe je u porastu.

Kada se razmišlja o uzrocima partnerskog nasilja, treba biti veoma oprezan. Svaki pokušaj tumačenja uzroka veoma lako može da sklizne u besmisleno opravdavanje. Ne mogu da izbacim iz glave naslov u novinama, koji sledstveno završi kao deo nekih jutarnjih programa, gde bukvalno piše "Alimentacija povukla oroz". Bivši muž je pucao na svoju bivšu ženu, a već u naslovu je aboliran od krivice. U nekoliko navrata se desilo da se na televiziji o ovoj temi govori tako što pozovu ženu iz neke nevladine organizacije i advokata koji pokušava da relativizuje nasilje do te mere da se pitate ima li uopšte smisla o ovoj temi govoriti na takav način. Tako izgledaju i kometari na društvenim mrežama, gde se tek iz duboke anonmnosti, onim glasom "iza kace", mudraci pitaju zašto je neka žena zaslužila batine. Čak se i visoke temperature navode kao faktor koji utiče na povećanje agresije. Ja sam skloniji da verujem kako počinjemo da se suočavamo sa posledicama produženog stresa izazvanog pandemijom korone.

U našim medijima interes za primere nasilja po pravilu brzo prestaje, pa se epilozi uglavnom ne znaju. Mi ćemo verovatno zaboraviti šta se desilo na Adi ili na Voždovcu, šta je bilo sa ćaletom koji je u školskom dvorištu krvnički premlatio sina tokom proslave male mature ili šta bi sa onim ludacima koji su napadali radnike "Čistoće" koji su zaprašivali komarce. Zločin je u medijima bez kazne, što stvara utisak jedne beskonačne crne hronike u kojoj samo imate nasilje, a reakcija društva izostaje. Očigledno, ni slučajni svedoci ne znaju šta da urade kada se nađu pred nasilnikom koji maltretira žrtvu. Naše intuitivne reakcije bi bile borba ili beg ako procenimo da ne možemo da se suprotstavimo. U medijima smo pasivni svedoci, koji su paralisani i ne rade ništa.

Plašim se da su u pravu i psiholozi koji o nasilju govore kao obliku komunikacije. Primer za to ste mogli da vidite u snimku iz Predsedništva, gde su se na vratima suočili Vučić i delegacija Narodne stranke sa Jeremićem na čelu. Ukratko, u doba potpunog prekida komunikacije vlasti i opozicije, imamo primer alternativnog "dijaloga" u kojem vidimo isključivo verbalnu agresiju. Narodnim jezikom rečeno, političari se lože da su mangupi iz škole koji će "ko fol" da se pobiju na školskom, da se vidi ko je veći baja. Posle su danima obe strane tvrdile kako su u tom "duelu" pobedili, dok je jedini merodavni profesionalac u pomenutom snimku, čika iz "kobri", opušteno smirivao situaciju iskusno procenivši da tu od tuče nema pojma. Ovu metodu političke borbe napustio je čak i njen rodonačelnik Boško Obradović, koji sad učestvuje u dijalogu u Skupštini. Predsedniku je čak izletelo, pa je Jeremića i njegove pogrdno nazvao "devojčicama". Mediji su, već prema svojoj orijentaciji, danima ložili jednu ili drugu stranu, ali mi se čini da je ovaj primer na mnogo nivoa pogrešan i predstavlja ozbiljan faul za obe strane.

Ponovo smo kao gledaoci pasivni kibiceri ili, još bizarnije, od nas se očekuje da ili navijamo i ložimo političare da se koškaju, ili da presuđujemo, poput roditelja u dečijoj svađi, ne bi li otkrili ko je kome prvi opsov’o mater. Srećom, počeo raspust.