Sve je bilo krenulo kako treba, Novak je bio Novak, brejknuo je na početku prvog seta špansku zvezdu u najsjajnijem usponu Karlosa Alkaraza i izgledalo je da će mu nakon poraza u finalu Vimbldona očitati lekciju o tome ko je i dalje ko u svetu tenisa.

A onda je potpuno posustao. Šesnaest godina mlađi Španac je dobio prvi set i brejknuo ga u drugom. Činilo se da su godine stigle čak i Novaka Đokovića za koga kažu da je od svog tela napravio hram.

Na betonskom terenu iz koga je isijavala vrućina tridesetšestogodišnjak nije mogao da dođe do daha. Tražio je od svog tima da mu pripreme energetski napitak, tražio je lekarski pregled, merili su mu puls, pokazivao je da mu se vrti u glavi, sve je ukazivalo na to da zbog fizičke iscrpljenosti neće moći da nastavi meč.

Za Novakove navijače scene na terenu su postale mučne. Valjda je po prvi put jedan od fizički najspremnijih atleta svih vremena prosto delovao staro. Lice mu je bilo crveno, iscrpljeno, jedva se vukao po terenu, kasnio na loptu.

Delovalo je kao da samo iz poštovanja prema sportu i protivniku ne želi da preda meč, već da ga časno izgubi.

Delovalo je da prisustvujemo istorijskom trentku za koji smo znali da mora da dođe, ali smo se nadali da neće još  neko vreme – smeni generacija. Đoković je posledjnji predstavnik "velike trojke“ (Federer, Nadal) koja je 15 godina dominirala svetskim tenisom, koji i dalje igra i to na vrhunskom nivou. Mari i Vavrinka se ponekad pojavljuju na turnirima, ali uglavnom ispadaju u ranoj fazi.

To je to, pomislili su mnogi. Da neki klinac, ma koliko dobar, dva puta zaredom pobedi Novaka Đokovića može samo da znači kraj čitave jedne teniske ere. Kao kada u jednom trenutku do tada neprikosnoveni Federer i Nadal nisu Noletu mogli ama baš ništa, kada ih je pobeđivao u nizu.

Po srednjeevropskom vremenu primicala se ponoć, ponedeljak je radni dan, ništa nije ni kod najvećih optimista ukazivalo na to da je Nole u stanju da napravi preokret. Biće da su mnogi otišli na spavanje, zaista je bilo mučno gledati nemoć Đokovića koji je u teniskom svetu izgradio imidž nadljudskog bića.

Šta se se zatim dogodilo u njegovoj glavi i njegovom telu, to spada u ono što ga čini ne jednim od najboljih sportista svih vremena, već fenomenom: volja za pobedom prosto nije dozvoljavala da njegov organizam posrne.

Svako ko se iole ozbiljnije bavio sportom dobro zna kako je to kada te telo izda zbog iscrpljenosti i koliko je malo onih koji u takvim trebucima pukom voljom mogu da ga nateraju da ne poklekne. Ona čuvena izreka o podizanju mitskog Feniksa iz pepela mogla bi da se preinači u "podizanje Đokovića iz poraza“: kao da je nakon što je sagoreo na terenu rodio sam sebe i poleteo do pobede. Ma šta ko mislio o sportu ili Đokoviću, takav pristup onome što radiš trebalo bi da bude inspiracija svakome – od učenika do opozicionih političara.

Tako je Novak Đoković osvojio svoj 39. masters, treći Sinsinati i ukupno 95. titulu u karijeri i odgodio do daljnjeg priče o "smeni generacija“.

Za  nedelju dana počinje Otvoreno prvenstvo Amerike u Njujorku.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com