Videćemo kako će to biti s drugim gradovima, ali Novi Sad je skupio hrabrost i povukao nogu: tamo u sledećih deset godina neće biti ulice ili trga Zorana Đinđića, a za posle – će vidimo. Naime, gradska Komisija za nazive delova naseljenih mesta i javnih službi Skupštine grada (šta bi Jaroslav Hašek ili Bohumil Hrabal dali za ovakav urnebesan naziv!) odbila je predlog Gradskog odbora Demohrišćanske stranke Srbije da se na uspomenu na ubijenog premijera promptno dodeli neka počasna "lokacija" u Novom Sadu, s razumnim obrazloženjem da "ne postoji istorijska distanca koju u slučaju davanja imena ulice po političaru predviđa gradski pravilnik" (v. Građanski list, 10. – 11. 5. 2003). Ako sam dobro shvatio, narečeni Pravilnik nalaže da se preminulim političarima ne dodeljuju toponimi pre nego što prođe najmanje deset godina od njihove smrti. To valjda zbog dotične "istorijske distance", a i da se ohlade strasti bilo koje sorte. Čerez navedenih okolnosti – a ako Nepoznat Netko ne izvrši efikasan pritisak na časne članove Komisije – Novi će Sad biti prvi grad koji će se praktično & delatno odupreti dražesno kičastoj nameri famoznih Demohrišćana (u čemu sigurno nisu only the lonely) da cca polovinu javnih površina u zemlji nazovu imenom, prezimenom i naučnim zvanjem zlosrećnog Premijera, čoveka koji za života nije iskazivao baš nikakvu sklonost prema ovoj ili nekoj drugoj formi Državničke Pompe, bilo maršalsko-komunističke ili dvorsko-monarhističke provenijencije (po buđavoj i otužnoj petparačkosti ove se ionako ič ne razlikuju jedna od druge; samo su im stilisti ponešto različitih preferencija).

Zašto mislim da je ovo dobra vest, i da će njena eventualna preinaka odozgo biti moralni i civilizacijski skandal? Zar ja to smatram da Đinđić nije dostojan takve počasti?! Istomštogođ i svekoješta – što bi rekli neki, oh, otmeno zgroženi Krležini likovi – sasvim sam siguran da je Zoran Đinđić, i kao političar i kao intelektualac, dostojan toga da dobije toponim – i to ne nekakav ćoravi sokak u predgrađu – u svakom ozbiljnom gradu ove zemlje, i nemam razloga da sumnjam da ću misliti tako i za deset godina. Ali, i principijelni razlozi Komisije sasvim su mi bliski: Đinđić neće ama baš ništa istorijski devalvirati zato što će "pričekati" desetak godina, a jedan grad/zemlja dokazaće, upravo na jednom vrlo osetljivom, kojekakvom i koječijem ciničnom manipulisanju emocijama podložnom slučaju, da je uistinu i zauvek gotovo sa praksom dnevnopolitičkog "ovekovečavanja" vodećih ljudi, koje dakako ne služi njima nego onima živima iz njihove okoline, onima koji bi se – u nedostatku vlastite harizme – sami tako rado malko ogrejali na toj vatrici, šljašteći i "sijajući" tako u turobnoj Srpskoj Noći kaogod što Mesec naizgled sija, pa ćemo svi, je l’ te, uviđavno zaboraviti da se kod tog "sjaja" zapravo radi samo o (parazitskom!) reflektovanju Sunčeve svetlosti, dočim je Mesec "kao takav" samo mrakobna stenčuga u kosmosu…

Kad smo već u Novom(e) Sadu, iz nekih se razloga oko imena njegovih ulica često dizala graja koja je prelazila granice gradskog atara, iskazujući kroz te kontroverze simbolički potencijal koji se itekako ticao celog srpskog društva; setimo se samo skorog slučaja sa ulicom Džona Lenona vs. Blagoja Parovića! Mada je meni još bizarnije ono kada je, u ono osobito mračno Doba Organizovanog Kretenizma negde posle "antibirokratske revolucije", jedna novosadska džada ponosno nazvana Ulica Bačke Palanke, ne bi li se tako odao kulturološki znakoviti ojha–hommage "revolucionarnoj" varošici koja je čovečanstvu podarila – bez da joj je ovo išta zaiskalo – Braciku Kertesa, Radovana Pankova i Jovicu Stanišića pride… A šta tek reći o slučaju elitne Ulice Vase Stajića – jedine diferencirane ulice u istoriji svetskog komunizma? Naime, pričalo se i pisalo onomad da je Živko Šoklovački, tada lokalni kompartijski funkcionerčić u centralnoj novosadskoj opštini, a potonji srpski šeik i uzdanica Mirjane Marković, posle jogurt-revolucije po zadatku "partijski diferencirao celu ulicu Vase Stajića", valjda kuću po kuću! Zvrrrrn, dobar dan, komšija, ja sam vaš Diferencijator! Ajde lepo sve priznajte, i neću vam ništa! U toj su ulici (i dvema-trima okolnim), naime, živeli mnogi autonomaški budžovani i njima bliski društveni krem jednog vremena. Kad smo već kod te (uistinu lepe) ulice, nedavno je izbila prava lokalna Pobuna Stanara kada je baš narečena Komisija jednom njenom odvojku htela da promeni ime: niko nije hteo ni da čuje, navodeći desetine Lažnih Razloga za svoje nepokolebljivo odbijanje, dok su o onom pravom svi mudro ćutali: živeti u Vase Stajića i okolini u Novom je Sadu (Šoklovačkom uprkos) bio i ostao prepoznatljivi statusni simbol, solidno pouzdan pokazatelj da vam baš "ide u životu", i to ne koliko od juče.

Ima tome pet-šest godina kako sam, pišući o prvom velikom talasu uklanjanja "komunističkih" imena ulica i njihovog zamenjivanja po mogućstvu predratnim, napisao da bi, da se kojim slučajem kandidujem za gradonačelnika (bilo kojeg grada), jedno od mojih čvrstih obećanja bilo da za mog mandata neće ama baš ni iz kakvih razloga biti promenjeno ama baš nijedno već postojeće ime ulice i trga: ko hoće da se igra i da bude kreativan – neka lepo gradi nove ulice, pa neka im kumuje ceo dan do podne! Ovo nisam rekao iz "ideoloških" razloga, nego zato što je cela ta gnjavaža oko smarajuće cikličnog menjanja naziva toponima naših jedinih života kako se već koja vlast i koja Spasilačka Ideologija larmajući popne na tron, uistinu već krajnje zamorna, infantilna i nadasve ponižavajuća za nas obične smrtnike, ovamo-onamo šutirane Objekte Istorije, za ljude lišene ama baš svake šanse da jednom uspostave nekakav kontinuitet naziva kao kontinuitet sećanja, ergo života. Negde, na nekoj tački, s time bi se moralo prestati. Ja uvek i u svakom vremenu plediram da to bude baš ova, baš aktuelna i recentna tačka, ama retroaktivni popravljači istorije – beogradski, novosadski ili koji god – ne odustaju i ne posustaju. Bilo bi lepo da makar uspomenu na Zorana Đinđića, ozbiljnog i racionalnog čoveka koji je prezirao ovu vrstu kerebečenja sa istorijom, ne profanišu tako što će ga "besiti" gde god stignu, i što će njegovim imenom istiskivati neko drugo ime, koje možda više nije "u modi", ali čiji se "vlasnik" nema razloga stideti onoga što je za života uradio. A onih deset godina će brzo da prođe – merkajte već sad šta ćete lepo da izgradite Filozofu u počast!